Nova Evropa

или у најбољем случају спојено са огромним потешкоћама. Још је, наравно кудикамо већи број оних дјела што ивлазе вани од страних писаца а тангирају у којем било питању нас и наше прилике, Шта се у оваковом случају догађа“ Оваково дјело наруче или све биолиотеке или једна, а често ни једна, и то с разлога, било да је дјело према расположивим средствима прескупо, или да строго узевши не спада у подручје дотичне библиотеке (загребачка универзитетска библиотека, напримјер, набавља само строго научна дјела стране писаца). На овај начин трпе све библиотеке велику материјалну и културну штету, а како све наше библиотеке издржава ја шиша linea. mam народ, пада сва штета на народ — материјална на садањи нараштај а културна на будућа покољења, Културна ће се штета, истом касније запазити, кад се стану сравњивати књиге и часописи појединих наших библиотека, па се констатује, да мноте књите из данашњих, за нас тако важних и одсудних дана, имаду све велике књижнице, а некојих, можда исто тако важних — нема ни у једној. И с културног и материјалног гледишта, дакле, требала би да само једна (централна нацијонална) библиотека, наручује, и другим домаћим библиотекама посуђује, ову врсту књита. На тај бисмо начин имали све књиге штампане изван подручја наше краљевине. које тангирају нас и наше прилике, у једној библиотеци. Материјална, а кров то и културна корист од овог начина, централивације страних дјела (што не носе строто научни карактер) настала би што би остале наше велике библиотеке могле за уштеђени новац нађучивати у много већој мјери такова страна дјела која по свом садржају спадају у дотичне библиотеке (тако би универзитетске библиотеке, напримјер, мотле у много већем опсегу нат -"тивати научна, дјела и часописе). Само се по себи разумије, да надијонална. библиотека. има и надаље (као и универзитетске) бесплатно примати дужне примјерке од штампара из цијеле краљевине, »да би се штампани списи са цјелокупне територије краљевине О. Х. С. могли очувати и искоришћавати, када буде било потребе и да би главне наше културне установе, које имаду за задатак, да скупљају публикације у јавне књижнице«... до тих публикација бесплатно дошле (како то дословно вели наредба Министарског Савјета, од 5. јула 1919, 0 дужним примјерцима),

П. Код нас има државних и приватних библиотека свију врста, и то народних, академијских, универзитетских, семинарских, мувејских, каптолских, манастирских, средњошколских (професорских и ђачких), градских, опћинских, пучких, затим библиотека, приватних друштава и појединих приватника, а ми смо сви мање више јако слабо упућени у то велико блато што та те библиотеке у себи крију. До данас још не можемо ми од прилике рећи, колико имаде у овим библиотекама ријетких скупопјених књига, непознатих и неиспитавих рукописа, тепипађија, ех иза, и других за научењаке и библиотекаре вриједних примјерака. Прва би дужност нацијоналне као централне библиотеке за цијелу државу морала бити, сакупити тачне

443