Nova Evropa

да они шраво осећање језика немају, да они знају само правила јевика, а то је нешто сасвим друго. Да ли су ти филолови с којима је Недић ратовао осећали језик, друго је питање; главно је, да та је Недић осећао — и то осећао не само наш језик, него, за једног странца, доиста у знатној мери, тако исто осећао немачки и енглески језик. И вато када је наишао у Свифту једног мајстора ентлескот језика, он се је толико загрејао за тога писца, да је набавио његова скупљена. дела и прочитао их скоро сва, чак и његове политичке чланке који данас могу имати само још историјског интереса. Ја сам му једном донео један свој превод из Свифта; он је одмах запазио једну реч, и рекао: »Да је Свифт писао на српском, викада не би ту реч употребио; то није рђаво српски, али није онај српски језик који одговара СОвифтову енглеском«,

Доктор Џонсон, ако не својим списима, а својим разговорима које је забележио Босвел, забављао је Недића бескрајно. Џонсон није могао да разговара, а да не полемише, а полемисао је тако као да се песнича. Медвеђе нарави, мрзовољан и набусит, са нечим масивним у свом писању и разлагању, духовит човек и велики дијалектичар по појмовима. једног народа морнара и спортиста као што су Енглези, Џонсон је био страховито опасан у полемикама: онај с киме би се дохватио, био је сигуран да ће остати онесвешћен на земљи, И сам полемичар, Недић је уживао у оваковом атлету полемике, и опраштао му све незграпности ради оног снажног и вештот ударца којим је за трен ока обарао свота противника,

Сентиментални консервативац, који се осећао нелатодно у садашњости и Туговао за прошлошћу, Карлајл је био сродна душа са Недићем, који је такођер осећао извесне чежње за старим добрим временима. Као полемичар, Карлајл је имао једну нарочиту вештину, — вештину понављања и наглашавања; нико није умео, по. Недићевим речима, тако да »заинтачи« као Карлајл. Кад би имао некоме нешто да приговори, он с тиме није више престајао; то је постојало један припев, који се на свакој страни понављао. Та рђава нарав и тај свађалачки начин допали су се Недићу. Он је више марио људе на криво насађене и кавгађије, нето људе исправне, питоме и помирљиве. У својим историјским списима Карлајл је пре свега био велики хуморист, Сва наша велика историјска дела и дотађаји њему су изгледали жалосно смешни, јер он се једнако питао, како они изгледају са гледишта вечности, Он је осећао сву таштину и пролазност људскога рада на земљи, — и то га је жалостило. ( друге стране глупа напућеност човекова, његови напори да представља нешто у овом свету феномена где ништа нема значаја, — изтледали су Карлајлу неискавано смешни, — и он је стога имао у писању историје један нарочити тон, полу елегичан а полу подругљив, прави тон хумориста, који се Недићу, великом љубитељу хумора, морао допасти, Највад, Недић је ценио Карлајла и као стилиста, и ако је Карлајлов стил био сасвим друкчији него Свифтов. Свифтов је стил био шрост и природан, Карлајлов високо песнички.

458