Nova Evropa

тератури и театру. Домаћа слика у драмама поменутих тадашњих господара. руске позорнице постаје главним нишаном непомирљивих декадената и симболиста. Реалистичко копирање свакидневнога, живота, као и фотографску тачност у изношењу детаља и у читању људи, сматрају симболисти преживелом реалистичком заблудом, — репродуковање обичног живота беаплодном беспослицом, јер живот Није никакво понављање ни подвостручавање. Ту чињеницу потврђује, по њихову мишљењу, и инстинктивно сазнање савременога позоришног посјетиоца, који данас више не гледа и неће да гледа на, позорницу као у огледало, гдје се одражава свакодневно лице обичнога живота, нето хоће да на њој види усавршени, облагорођени лик реалности, — њезину другу и постојанију страну, њезин симбол. У том се погледу неће одвише погријешити, ако се театар испореди с великом играчком, којој је психолошка суштина поглавито у томе, што је она недовршена, натукнута, што нам не даје саму ствар него тек њезину идеју, симбол саме ствари. И према томе је, коначно, удешена и психологија публике, те одрасле дјеце, која дневно посижу за том играчком, за театром, с искључном намјером да. си након мучна гледања, свакодневне збиље отерети уморно око идушу, прибјегнувши макар на часак — и макар по цијени властите самообране — у зачарано царство маште и мисли. Така је углавном, према њихову схватању, психологија и логика, савременота мисаонога, посјетиоца театра, којега не могу ни у којем случају задовољити мање или више лоше и излизане драмско-сценичне копије одвратнога свакидневнота живота. А поврх тога, да овакав мисаони гледалац узмогне опростити театру њетову још увијек до баналности оскудну технику, да може мирно и без повреде за себе тледати његово ботогрдно играње с човјеком, с њетовим животом и смрћу, — треба да се театар уввине до узвишена карактера симболичних мистерија. Строго узевши, потребна је само драма, чиста драмска мисао, док је њезина материјализација, на сцени тек мучна концесија нашој тако рећи антропоморфности, због које нијесмо кадри да схватимо голу, чисту апстракцију. И баш та наша неспособност рађа потребу илустровања, чисте драмске мисли путем сценичне материјализадије, онако по прилици, како се то чини код дјеце, кад им се за лакше схваћање азбуке илустрирају у учбеницима поједина слова нарочитим сликама, Према свему се томе може рећи, да је руски позоришни, једнако као и драмски и лирски, симболизам тек свјесно формулирање онот принципа, да правом садржином литерарног стварања не може бити гола збиља живота сама по себи, нето тек оно што се крије дубоко и далеко иза те површне маске свакидневности, оно што је у срчики живота сакривено, и што сачињава религијозни, т ј. једини и прави његов смисао.

То би био у својој суштини симболистички стедо, који написаше на свој барјак најталентиранији носиоци имена савремене руске литературе: Леонид Андрејев, Фјодор Сологуб, Вјачеслав Иванов, Андрел Бјелуј, Валериј Брјусов, Александар Блок, Макс Во-

461