Nova Evropa

лошин, А, Вовнесенскиј и др. Њихов је рад једнако интензиван у два правца: у стваралачко-драмском и у критичко-театралном. На подручју чистота драмскота стварања, уносе они у драматику сасвим нове елементе, оботаћујући и продубљујући драму доселе неприступним психолошким нијансама, и утирући истодобно пут к чисто уметничком дешифровању ирацијоналних елемената живота. Увођењем наиме симбола у драму, бесконачно је потенцирана изражајна моћ језика, и дата је пјеснику могућност да проникне у мистериј сутонских сфера душе, тако да се пред нашим очима отвара један грандијозан покус, да се приступи к одгонетању вечних загонетака на уметничком подручју сасвим новим методама и новим алатом.

Сасвим је природно, да се с новом симболичком драмом јављају истодобно и нови театрално-сценички проблеми: материјализација нове драме, Све што је из старе реалистичке драме избачено као емпиријски случајно, избацује се још непомирљивије са симболистичке сцене. Оценички култ домаћих реквизита, са својом »протоколном« реалношћу, која је доселе претрпавала целу сцену неважним детаљима, уклања се (без икаква компромиса од читаве секте симболистичких театралаца, који с највећом одлучношћу војују за упрошћавање сцене, за сценски »пуризам«. Досљедно томе гоне се сви страни елементи, штоно се непажњом или лошом пажњом увукоше на оцену и засјенише глумца, тај центар и бит театра. И бивши театрални декоратер-занатлија нестаје са симболистичке сцене, а његово мјесто, чврсто и коначно, заузимље умјетниксликар, који се одселе трси да пода нови тип сасвим индивидуалне декоративне, театралне сликарске умјетности. И тако видимо гдје симболички театар постаје синтезом колективнога рада глумца, драматичара и умјетника сликара, под заједничком управом редитеља, |

Opa cHnTeaa TeaTpamne yMjeTHOCrH налави прву своју успјешну примјену у чувеном московском »Х удожественом театру«, који се оснива у деведесетим годинама и подвргава цјелокупну драмску театралну умјетност суставном и егзактном студију. Успјех је »Художественога театра« био сасвим неочекиван и убрзо толик, да он, након кратког времена, даје одлучни смјер пјелокупном тадањем и познијем драмском и поглавито театралном стварању. Чехов, Ибсен, Хауптман, а онда Матерлинк, Андрејев, и Сологуб, протатонисте савременога драмскота симболизма, одомаћују се убрво у »Х удожествену театру«, изграђујући својим репертоаром, под генијалним руководством оснивача »Х удожественога театра«, Немировића-Данченка и СОтаниславскот, нови симболички театар. Први знатнији покушаји драмскога симболизма, рускога и нерускога, као што су »Кад ми мртви устајемо«, »Потонуло ввоно«, »Модра птица«. » Живот човјека«, »Побједа смрти« и T. JL, He налазе ни на којој сцени свијета тако смишљене и дубоко умјетничке интерпретације као баш у »Художествену театру«, за који и најразмаженији ње-

462