Nova Evropa

Косову, српски народ није хтео да прими ову несрећу као своју крајњу судбину, већ само као казну за неколика поколења, која ће патњом имати да утиру пут ка новој слободи — нека врста чистилишта које води коначном ослобођењу. Сурови Турчин потукао је Цара Лазара, српске јунаке и српску војску, и подјармио је земљу за више столећа, али није био у стању да подјарми народну душу која је остала нетакнута и снажна, и спремна да чека на идући велики и свети час када ће заметнути опет смртни бој да би задобила правду и слободу. Најбољи у народу, слепи гуслар, узео је на себе да соколи своје сународнике, и идући од куће до куће, од села до села, певао је »славну погибију«, јачајући тако везу народну л одржавајући веве унутарњег јединства, невидљивота Царства. Народна песма каже, да. је сам Бог дао Цару Лазару да бира коме ће се приволети царству, земаљскоме или небескоме, и он Иизабра ове друго; и гуслар је ишао по земљи да казује народу, да Цар није мртав, већ да се само преселио у небеско царство, скупа са свима онима који су му остали верни. његовим честитим витезовима, и да ов гледа отуд на оне који су заостали и који ће исто тако живети и умрети за исту ствар, ва ослобођење. Ту витезови и јунаци, баш као доцније и хајдуци и ускоци, и сви редом народни појединци који су се истицали у борби против Турчина и неправде, уђоше сви у народну песму и у душу сваког српско-хрватског сељака, постадотпе део његова бића и.живота, његова утеха, и његова вера у оно што ће доћи. Морал из ових песама прост је и јасан: треба се борити до смрти против угњетача и свирепости, за право и правду, и за своју вемљу — и не жалити никоје жртве, И та вера живела, је TT остала непромењена од Косова па све до данас, а војска Цара ЈЛазара множила се тако и расла у-милијоне и милијоне, Цела наша земља служила, је олтаром овој вери, и исто онако као што је Цар Лазар средиште Видовданског Храма, и гуслар његов свећеник. исто је тако — у идеалном смислу — средиште храма жеља за правдом, и тежња за напретком ка вишем животу човечанства, а они који је исповедају и проповедају њени су свећеници. Тај храм не може бити посвећен ниједној конфесији или појединој секти, већ свима њима заједно, свима онима. који верују у идеале исказане у народним песмама, То одговара духу нашега народа, који је побожан али не препобожан, и који држи да је сваки онај »правоверник« који је праведан и поштен, ма којој вероисповести припадао.

»Ето тако бих, можда, у мало речи могао описати замисао < којом сам пришао да радим на своме косовском храму.«

504