Nova Evropa

У нашим се мозговима налазе укалупљени појмови за људе из становитих предела п са становитом религијом. И управо према тим територијалним и верским разликама зовемо једне Србима, друге Хрватима. У томе је укалупљењу сва заблуда и сва наша несрећа. И зато се је догађало, да су се у Загребу бунили када би за једнога, католика. из Јужне Далмације чули да се назива Србином: као што у Београду нису веровали да се православни ЈЛичанин може називати Хрватом. Како, зашто, и јели могуће; Хиљаду питања, али правот одговора није могло бити, осим оног садржаног у »калупима«.

Из ових калупа, настало је једно мишљење, а из мишљења веровање: мишљење да смо ми посебне две групе, а веровање да смо из тих група створили и дали народ: народ српски, и народ хрватски.

Ми у својој самообмани нисмо трагали за особинама једног потпуног и развијеног народа. Нисмо опазили да се један народ у хисторији представља. као један посебан тип, са свим својим врлинама и манама, које га разликују од других, у деловању и у саобраћају у друштву и према човечанству. СОмели смо с ума да је један народ једна посебна стена у грађи хисторије, у развоју људства. која се већ издалека тачно разабире, и која ствара себи посебно место са посебним делокрутом А шта смо ми дали од себе и по себиг Чиме св одликују посебно Срби, а посебно Хрвати“

Та нас питања морају болети. јер нам вређају нашу сујету, али је време да почнемо рушити предрасуде, и да делимо стварност од наше уобразиље. Треба да се погледамо у свој својој натоти.

III

Ми смо народ који настаје. 'То је садашњост; а што се тиче прошлости, створена је грађа за повест једног здравог, обдареног. и издржљивот народа, п ништа више. Не треба се обмањивати. Оно што смо ми називали народом, биле су гомиле, масе неизграђене, потчињене сад утицају Истока а сад Запада.

Борба двају мишљења, двају погледа на свет. двају такмаца за светску империју, — борба ивмеђу Рима и Цариграда морала се је баш ту над нашом главом скршити, Плиме и осеке у ситним победама једнога или другога преливале су се преко нас, убризгавајући у нас своје мишљење, своје назоре и своје веровање, а пона јвише своје предрасуде. Нажалост, одлучне победе није било ни на једној страни, те тако и ми остадосмо подељени на двоје, према дохвату уплива овде Рима, онде Цариграда, — једни са житом шиљасто-римског, а други византиско-тупот крста на челу.

То је било судбоносно за нас, — зато што се наш православни човек с онкрај Дрине осећао ближим и православном Русу, Ha M Румуну, нето ли католику из Хрватске. Оудбоносно и зато, што су нас те две културе парализовале, јер су прејаке биле а да бисмо их могли потпуно схватити и усвојити, — а преслаби ми да их се ослободимо, да се еманципујемо, и да дамо потенцију себе: Свој Народ.

510