Nova Evropa

и он и његова (либерална) странка заувму ва њега. Кад је. набрао затим, избио светски рат, генерал Мишић био. се таман сместио у Прокупљу (пошто је некако удесио био за наплату својих дугова), а председник Владе позове та у Ниш. Војводу Путника држали су тада интернирана у Аустрији. Из родољубивих мотива одазвао се Мишић позиву и дошао је у Ниш, где су му понудили његово старо место и повратили му положај. Међутим, ситуација је била врло тешка: мобилизација и концентрација војске извршене су према раније одређеном плану (главна снага на Дунаву, а на Дрини само слабија одељења), а Аустријанци ударили су на 88паду и већ почели били да прелазе Дрину. Он дакле одмах нареди покрет целе војске према Дрини, и набрзо дође онде до борбе на Церу, која се заврши нашом победом, У том су Аустријанци пустили војводу Путника, да се врати кући, и овај дошавши преузе опет главну команду, врло задовољан што ту види Мишића, б којим се срдачно здравио, као са старим пријатељем, и као да међу њима није ништа било.

До најоштријег сукоба између оба ова наша војсковође дошло је у светском рату, кад су наши били у Орему, а Аустријанци почели прелазити Дрину. Путник нареди да, се одмах сва наша војска повуче из Срема, и то истим путевима којима је и прешла, била, код Обреновца. Мишић је предлагао да се остави бар једна дивизија у Срему, ради заштите нашег ондашњег народа који нас је тако лепо дочекао а који је сад чекала страшна, од-

· мазда; а да се прелаз остале војске, која је већ стигла била до из-

над Шапца, врши преко моста који би се имао саградити код Шапца, и откуда би ишла право на фронт а не унаоколо. У олучају опасности, и она дивизија што би остала у Срему прешла би, у последњем часу, овим путем. Путник о овоме није хтео да чује, мада су пуковници Живко Павловић, Драгутин Димитријевић, и сви остали виши официри у Штабу били на Мишићевој страни и Ппреклињали овога да не допусти да се оно војводино наређење изради и изда, Једног дана, — прича Мишић, — кад је опет узалуд наваљивао на војводу а овај та одлучно одбио, остао је, каже, сам у својој соби (у Ваљеву), над мапом, задубен у мисли и куцкајући оловком по столу, кад зачу како неко хитно уђе на врата, Одмах је помислио да је то престолонаследник, али се није освртао него. се чинио као да није чуо да је Неко ушао. Шрестолонаследнићк му стави руку на раме, и запита, га зашто је тако замишљен, Он му онда исприча за војводино наређење и за своје мишљење у том питању, и престолонаследник се сложи с њим и позове га да уђу заједно к војводи, Кад су били тамо и поново претресли план, војвода се није дао поколебати, те престолонаследник оде. Онда војвода, оставши сам с Мишићем, рече му: »Дакле тако Ви, позвали сте престолонаследника, да Вам помогне против мене...« Овај бе наљути и рече да то не стоји, али војвода остаде при свом, те Мишић оде на телефон и замоли престолонаследника да одмах дође; онда га уведе опет Путнику, и замоливши га пред њим да