Nova Evropa

Београд! А, коначно, имао је и право, јер о Војвођанима требају да изрекну свој суд сами Војвођани.

Покушаћу, овом приликом, да једним моментом, који у политичкој прошлости наших Војвођана (у овом случају специјално само Банаћана) игра важну улогу, прикажем једну фазу, која може, донекле, расветлити један делић постављенога питања. То је моменат интернације наших Банаћана, на почетку светског рата (1914). Треба само, пре свега, ово још да се одмах напомене. Од свих наших покрајина у бившој Монархији, у којима су се проводиле оне страшне ратне персекудције над нашим народом, држим да је Војводина била понајмање приправна за, њих. Словенски елеменат оних наших крајева, т. ј. Срби, Буњевци, Шокци, и Словаци, у својој већини нису били политички васпитани ни у којем правцу. Они су у свему остајали препуштени самима себи. Војвођанска словенска интелигенција, например, била је од народа сасвим одвојена, она није никад залазила у народ. У политичком погледу, Оловени су у Војводини готово увек у већини били ситурни гласачи за владину странку, за т. зв. »државну партају«, _јер за друго нису ни знали. Ни у културном погледу није тај елеменат био довољно просвећен. Особито су Буњевци, Шокци, и (Словаци, увек били добро оружје у рукама Маџара, и међу њима је — особито с помоћу вере (унијати) — маџаризација силно успевала. Код Орба се по градовима нацијонално опредељивало И радило, и у томе је Новисад предњачио, док је буњевачка, Суботица све више и више тонула у мору маџарском. Најлепша је илустрација зато, да у Суботици, где Буњеваца има око 70.000, они нису имали ни једне своје народне школе, док су Срби, којих је било једва на 4—5000, имали неколико! Села у Војводини не беху никоме на дохвату. У њих су залавили само маџарски владини кортеши, који су лажним и невероватним обећањима, те пићем и познатим гуљашем, куповали гласове за изборе. Народ је увек био варан, и од стране маџарских власти држан у поли“ тичкој и културној тмини, извргнут пљачки и шиканама досељених маџарских хиперпатријота, »натароша« (општинских бележника) и »солтабирова« (среских начелника), који су поступали с њим као с робљем и нису му давали слободно дисати. А кад је дошао светски рат, онда је народ, политички неоријентиран, слепо ишао у бој за маџарског краља, прославио се, више мање, исто онако као Хрвати и Босанци. То су чињенице, и нико их не може порећи.

А сад да пређемо на сам предмет.

Као по свима покрајинама бивше монархије, и у Војводини је 26. јула 1914, т. ј. на дан мобилизације аустро-угарске војске проти Орбији, прорадила маџарска власт са свим својим жандарским и полицајним апаратом, и по градовима, и по селима, и пуном паром почела са хапшењем интелигенције, градске и сеоске, те мирних ратара, особито у пограничним местима и селима према, Србији. Хапсила је и гонила на најгрубљи начин, затварала је људе по полицијским и судским затворима, те по школама, и кад