Nova Evropa

| корист Врховне Команде без полемике против покојног војводе Мишића | и његове славе, јер у оној великој победи било је, рекли бисмо, места, за | обоје, н Ba CBAKOPA, Ha, CBOJ HadqHH. Jep, HaMTOKOH, HaRO HHCMO paTHUM OTeрацијама, како се то каже, »кумовали, него их само кров плот гледали«, ипак се усуђујемо да посумњамо у тако категорички исказано мишљење | Т. ђенерала Павловића, да заслуге за оваке победе у модерном рату могу | припадати само Врховној Команди. Са свим поштовањем за врховно командовање уопште, а за нашег војводу Путника и његове помоћнике напосе, ми смо прожети уверењем, да су победе у свима ратовима извојевали првенствено војници, — наше победе, наши сељаци-војници, | својим позитивним моралним и физичким својствима, често независним | од више команде. Код онаке војске као што је била српска, сасвим се | лепо даје замислити појава. једне јаке личности, и њен утицај у судбо|| носном тренутку, као што је то било у овом случају. Уосталом, крај свег | излагања историјских факата и наређења Врховне Команде, на основу којих је Г. ђенерал Павловић извео 4 тачке свога закључка, он нам је још увек остао дужан одговора на друге четири важне тачке, и то:

1) Зашто је, у критичном тренутку, — кад је несамо »у јачој мери почео да опада морал и дисциплина«, него је била наступила и права паника —, војвода Путник сменио ђенерала Петра Бојовића са најва-

жнијег положаја команданта [ Армије, па на његово место упутио ђенерала Мишића, ни то онако на врат на нос, лишавајући се тиме свога | првог помоћника (кога је онда на том месту заменио пуковник Живко Павловић):

2) Вашто је Прва Армија, која је, по речима ђенерала Павловића, »лако испустила јак и врло важан« фронт, и постала непосредним уз| роком повлачења без отпора, кад јој је стао на чело ђенерал Мишић, у | новонаређеној офанзиви имала најугледније место, и највећом жестином, ПЦ управо нечувеним еланом, стала гонити непријатеља, — што се види, | уосталом, и из приказа ђенерала Павловића“

3) Зашто је и непријатељска команда, пре свега другог, употребила све своје силе противу Прве Армије, па тек кад је у томе сустала покушала да спасава ситуацију на другој страни;

4) И, напокон, зашто је дошло до општег мишљења и веровања, да је Мишић потукао Аустријанце на Колубари; како се, и да ли се, могла створити овака »легенда« без подлоге, и како се могла одржати све до данашњега дана, код толиких живих сведока и целога здравога и па| MeTHOTa, Hapona? Hapoj MO%e, y HpHdalby и препричавању, да претера, да преувелича, да улешша свога јунака, — али он никад не измишља бев разлога. Тако је било са Краљевићем Марком, и са толиким другим нашим јунацима, па ће тако бити н са војводом Мишићем. Поред целокупног документованог излагања Г. ђенерала Павловића, и поред правилно оцењених заслуга Врховне Команде, и оних који су израдили план за Колубарску Битку, војвода Мишић остаће, уверени смо, славом овен-

чани јунак Сувобора ни Битке на Колубари. | M. 'B.)

Кад је решено да се Врховна Команда повуче из Ваљева, причао је Војвода Мишић —, позва ме престолонаследник Але-

300