Nova Evropa

ксандар, рђаво расположен, да останем уз њега, а Војводи Путнику рече, да. ћемо нас двоје сутра за њима, на аутомобилу. Путнику то није баш било право, али шта је могао; само још напомену, да ја треба, да будем сутра код њега, у Крагујевцу. Те ноћи, престолонаследник и ја изађосмо на положаје Прве Армије, код Става. Затекосмо команданта, ђенерала Бојовића, у постељи, и врло малодушна. Замерисмо му што се у својим депешама, једнако служи речима. »катастрофа« и »катастрофално«, нашто нам Бојовић одтовараше, да ми тамо у Штабу не знамо како је на фронту, и томе слично. Изађох у томе, чујући трубу на јуриш, напоље, и видех тде један наш пук, девети, извршује напад. Вратих се натраг, па позвах и престолонаследника, да се увери, да није морал војске баш тако пао. Позвасмо на телефон пуковника Милоша Васића, да га питамо како је код њега, и да ли би се могао одржати: одтовор је гласио, да код њега стање није тако рђаво, и да би се мотао одржати, али да је добио наређење да, се повлачи, и то не вна тачно на које положаје. Вративши се поновно Бојовићу, озбиљно смо му приговорили што је тако изгубио главу, па се онда одвезосмо натраг у Ваљево. Сутра изјутра, кад смо устали, у Ваљево су већ стигли били Бојовић, и Штурм (командант Ш Армије), са својим штабовима, те се за тај моменат није дало ништа учинити. Одосмо аутомобилом у Крагујевац, путем који је врвео избетлицама и војницима. Кад смо пролазили мимо моје родно село, Отрутаник, окренусмо се лицем један према другоме, и увесмо се за, руке: »Ово да. не дамо!.. «

У Кратујевцу — говорио је даље Војвода Мишић, после кратке паузе —, престолонаследник је имао подужи разговор с војводом Џутником, после чега, ме Путник позва к себи п запита, да ли бих се примио команде 1 Армије да, заменим, како рече, »оног генерала«, Бојовића. Ја се, после кратког размишљања, примих, и на питање Путниково, кад бих могао поћи, одговорих: »Сутра, изјутра«. Војвода. се зачуди: »Зар већ сутра изјутраг« — Сутрадан пошао сам из Крагујевца, пао на ручак у Горњи Милановац (где се сећам да, смо се срели), а после подне био сам у Мионици, где сам нашао штабове Ги П Армије, и највећи неред и галаму услед општег повлачења. Разулареност војника, који су по путевима безобзирно гурали устрану избеглице и све нашто су наилазили, била је неописана. Бојовић је и овде лежао у кревету, малодушнији но икад; Штурм, кота сам одмах позвао да, се посаветујемо, није хтео ни да, пује о каквом застоју и повлачењу, те сам провео једну врло рђаву ноћ. Рано изјутра, кад сам изашао напоље, стајали су команданти армија спремни за полазак унатраг, и чекали су на аутомобиле. Позваше и мене да пођем с њима, па кад ја одбих, слетоше раменима и одоше сами, а војници и народ викали су за њима; »Уа/ беже!«

Тада наредих мајору Тиси (Милосављевићу), да иде и стави стражу на мост, па да врати сваког војника, а пропушта, само ивбеглице. Ускоро дођоше да ми јаве, да војници хоће да вежу мајора Тису. Онда одем сам на мост, и стадох викати и питати, шта,

301