Nova Evropa

неке оштре а и е, али то нитко не разуме, и сви мисле да је веЕ готов, кад он увек из нова почиње да се баца и ломи, па му кроз повез на глави пробија трак првене горуће крви. — На број девет, десно, умире неки пан Словак са прострељеним гркљаном. Пререван је душник, и дише на стаклену канилу, па се јасно чује како у цевчици гртоље слине пенаве, гној, и сукрвица.

И тако се барака, Пет Бе почела кладити на Видовићеву главу, да неће до јутра.

— Знадем ја нашега доктора! Кад он неће одмах душицу под нож, амен! | NJ — Није истина! Не би га пуштао до сутра да је тако! Млад је још —

— Онај »бачи« из Беча је већ рижу јео и смијао се! А ми смо одмах ишли под нож —

— Но, дакле штог Вреди флаша црнег До јутра;

— Вреди! Флаша, црне!

И тако је пала коловоска ноћ. Запалиле се велике звезде, крупне и блиставе, а силни модри свод поклопио је као кристална одела целу ону увалу са Акселродовим малтешким шпиталом, па се хиљаде и хиљаде тона усијаних плинова, налегло на бараку Пет Бе, и нигде ни лахора да би само на трен затитрао. Мухе су сад заспале у бараки и више не зује, а тамо негде у средини, тамо гори зелена светиљка и све плива у полутмини. Тмина, тмина, полутмина, и бол, бол, неизрециви бол, који се по дану притајио, сада. дише на све поре и одбија са сваким куцајем срца. Сад се осећа свака трескица препиљене кости, сада тресе нервима потрес, и баца, из дубине човека тласове, као вулкан лаву. Стишће човек зубе, цвокоће у зноју, пени се и гризе језик и усне, кад се од једном цела доња чељуст некуд устегне, и лице се искревељи у гримасу живинску, и глас виче из дна утробе као из рупе студенца.

— Матта ппа, ташта пма! Вапи нетко талијански у дну.

— Господи, господи, тосподи, стење Рус с танетом у цревима, онда опет мир, зелени мир, полутмина.

Од губитка. крви исцрпен, спавао је Видовић цело послеподне. а. сад се пробудио, и не зна где је и што се то догодило, и како је пао амо. Чује људске гласове где стењу, и оно врење у његовим ранама некуд се смирило, и жар као да се је погасио, те је измучени Видовић нашао на јастуку једва једвице једно као хладније место. Лепе му се опет запечене веђе и налева се на њих нека тешка тишина, и жеђа се некуд исхлапљује, и барака већ почиње да се растапа и расплињује у угодној црнини, кад опет бараком продре живински поклич бола инкарнираног, те тај глас одједном разбија целу зграду сна, тако мучно савиданог негде на хладнијем рубу јастука, и ове се руши у један једини трен.

И тако то иде целу ноћ увек из нова.

— Ох! Само пет минута! Само минуту сна!

Већ мора да је ноћ дубока, јер се'нека јасна светлост налева кроз зелене тилове. Вани вичу страже, а слак се пење по штагти

308