Nova Evropa

као да подрхтава на неком јутарњем ветрићу. Круже неки лептирићи око ноћне светиљке, и лепећу крилима.

= Колико је салиг

Нема времена! Нема ничега! Само бол.

— Mamma mia! Mamma има! — Господи! Господи! — Ах, да ми је уснути само на минуту! Само на секунду! — Господи!...

Другог јутра ситуација, се је почела озбиљно да мења. Рус је рано у зору продро на југу, и подрезао тако последњу железничку везу, те се почели враћати возови, и била је издана, заповед машинистима, па су локомотиве све летеле у зрак као играчке. Све се насукало. Артилерија, рањеници, матазини, велике дивизијске: пећи са чађавим димњацима, понтони, коњи, потоп; само су мукло грмеле детонације разорених локомотива. И цело су јутро марширале трупе, па су пацијенти малтешкога шпитала из А и Це и Де барака (лако рањени, што не путују на носиљкама, нето се рибљу сами) весело гледали кроз бодљикаву жицу ван у ужас, где је »рикцуг«, и где ће данас људи падати по цестама, од сунчанице, а њима, је ето гле ипак добро. Отоје ту, под црвеним крстом, и неће их никуд гањати, а, ако дође Рус, и опет ће их транспортирати некуд тамо далеко, и тамо неће бити рата, и остати ће живи!

Гроф Максимилијан Акселроде, шеф малтешкога штитата, Отпремио је отмени женски персонал (неке две три баронице и једну тенералицу) аутима, а сам је одлучио да остане са, својом заставом ту до последњег. Звонило је звоно на мртвачници, а гроф Акселроде у својој црној одори са малтешким крстом, ходао је као свако јутро по баракама, и гледао жуте голе лешине, што су их Руси носили у лесовима; а Руси носе мртваце, и још поздрављају грофа и скидају му капе до земље. Не би човек рекао колико је тога у последњих дванајст сати у целом шпиталу попустило.

Јест! Истина, је! Јучер је био необично нервозан дан. Усјало је бунце проклето све мозтове, а оне алармантне вести, и оне депеше, и оне миниране локомотиве, све је то деловало на »штимунт«! Ila, онај нови транспорт, који је посве пореметио кућни ред шпитала., и по кухињама и по амбулаторијима. Да! И тај транспорт! Али данас, кад пролазе вани чете, и кад се све то види, као на шаховској табли кад се види, како падају фигуре, данас све некуд нападно пада и све се руши. Где би се онај каплар санитетски био усудио, још јучер у то доба, да пред екцеленцом пије коњак из велике боце; А ето, он је видео где иде гроф, па ипак је пио мирно даље, као да га се све то ништа не тиче. — А што се пацијенти тако поругљиво кесе“ А што то Руси певају“ (То руски робови певају код службе своје у бараки, јер је данас некаки православни блатдан). Ето! данас нитко не полева, рондое, ма. да је то нарочито наглашено у шпиталској заповеди! И нигде нема никога! Све стоји!

Стоји тако гроф сам као сена, и сам је у себи потресен, те не осећа у себи енергије да постави ствари камо спадају, и не зна. што би. Опоја с армијом не може добити, не зна, диспозиције, а.

309