Nova Evropa

људи врло често зато да би се, после, њима отворила врата неке аустријске кобасичарнице или официрске менаже.

Казати, после свега овог, да. је глад императив, не можемо допустити. Док се војска у земљи клала с непријатељем, знали смо за овај закон: доле живот, част и слобода или смрт! А зар је тај закон смео много друкчије, чак уопште друкчије гласити онда кад се ситуација морално и етички још дигла, кад смо Србију своју, као у ковчегу СОвјатаја Свјатих, имали и после инвазије, и поред инвазије, и у пркос инвазије! Кад, с тога, српски генерал није престао бити генерал, српски професор остао професор! Није српски генерал смео вући зембиље, није српска госпођа смела латати! Доклегод је Србија. стојала, ва њеног генерала је, у крајњем случају, важила заповест да прописно закопча рукавице и умре од глади, а за њено женскиње је важила заповест да срце може пући, али не сме издати и лагати.

Да, права. трагедија се није хтела примити. Тврдимо то, удаљујући се од питања, јела. Као да је нека зла мађија, душе и карактере поиспремештала, ретко је ко био он сам. Најунутрашњије, апсолутно искрено осећање себе нестало је. Лукаво су мешана и бркана она, страдања која су произлазила, из катастрофе војне и државне са страдањима која су била, последица режима, непријатељева. Поступало се према оној: да не треба плакаљи за косом кад је пала глава, а превиђало се да је све баш у томе што глава ни је пала, и што онда и све остало не сме да посрне. Заломљене егвистенције и породице предавале се терапијама обичног живота, незнајући да слобода, љубави и састанци не смеју на ожиљке да се врате. Нити се осећала јака животна тенденција, која се ломи на, отпору страних сила; нити се сретала дубока трагичност оних који су сваку вољу изгубили. Делање је престало. Остало је само т. зв. држање. Нов један појам и облик живота, који је окупација не само развила, него и у наслеђе оставила...

Или је, можда, цео овај утисак од окупације зато такав, што епоха окупације, у историјском смислу, још није довршенаг Што сва страдања и сва неваљалства, све честитости и све посрнулости окупације још стоје у процесу своме, и тек имају да, кроз настављен лабиринт живота испадну опет на стазу судбине народне г То је оно што смо досад већ више пута, нагласили: још није свршено ни са окупацијом, ни са емиграцијом. Једно је, међутим, јасно за. прохујале три године робовања; само смо материјално надвладали искушење инвазије, духовно не: и данашње стање нашег општег живота, посмрче је те наше недуховности за, време аустријске владе у земљи.

Исидора. Секулић.

283