Nova Evropa

љевства Орба, Хрвата, и Оловенаца« и сувише је неједнако. Кад за педесет година, званичнога опстанка. »Дустро-У тарске« није сило могућно избити »Аустрију« из свакидашње употребе, сасвим је јасно да нешто дугачко као што је » Краљевство Орба, Хрвата, и (оловенаца« — (ја се устручавам, због простора, да та употребим двапут у истом чланку!) — не може продрети код просечних странапа, који већ помало збуњени необичним називом »Чехословачка«, поуздано неће пристати на употребу варварске и безграмотне кованице »О.Х.0.«. Што се мене лично тиче, мени је било жао, као и мнотим мојим српским пријатељима, што за нову државу није усвојено лепо име »Илирија«; али то је, очигледно, био тек ршт дезделшт, потпуно ван домашаја практичне политике. Међутим, име »Југославија«, све ако и није још прешло преко усана оних уввишених бића, дворских доглавника, званичне Европе, сачињава — што је за саму ствар много важније — данас ипак већ сталну рубрику и даје један свакидашњи наслов главним листовима европским на свима језицима, и ушло је у све савремене енцикло-

педије и ручне књите; па и просечни дипломатски представници

»Краљеветва и т. Д. и т. д.« досад већ, бесумње, не ропћу више кад их називају »југословенским министрима«, и позивају као такове на званичне и полузваничне разговоре и седељке. Речју, Југославија се појавила на позорници и освојила је гледаоце, и њени противници — све док не пронађу нову »звезду« која ће је заменити — могу колико хоће звиждукати са галерија, али јој не могу нахудити више код гледалачке масе. |

И тако, иако жалим што се извесни политички прваци противе да се ово име одмах усвоји као званично, ја никако не могу да увмем ствар с трагичне стране. Њих чека иста судбина коју су доживели дворани краља Канута, кад су заповедали мору да стане, па бу им се — оквасиле ноте! Али, исто тако, не могу да делим, у овој ствари, ни превелику осетљивост Хрватске, кад имам пред очима врло велику сличност у историји мога рођеног острва. Питање заједничког имена које би обухватило Енглезе, Шкоте, и Велшане, било је решено при уједињавању круновина, али је

· требало читава два века да име »Британија« и »британски« продре

и постане. бар издалека популарно и ошште; па чак и данаб, на

континенту, свако = неизузимајући ни ситничарске хрватске кри-

тичаре Орбијине — радије и чешће говори о »Енглеској« и »ентлеском«. У овом другом случају, као придев, југословенско се име, нако још без званичног благослова, потпуно наметло Европи, за мање нето две године. Томе су, вероватно, главни разлог садашње прилике, када је, за последњих година ТОЛИКО »србијанаца« и »пречана« било по Енглеској и по осталим западним земљама. У сваком случају, жртва која се има принети за заједничко име жртва праведна и потребна, али ипак зато врло осетљива — већа је на страни Срба него ли на страни Хрвата или Словенаца.

· Ја не уступам ни пред ким у својој преданости за хрватску ствар, и увек сам спреман да се поново борим против неразборите великосрпске доктрине коју су потајно исповедали за време рата.

328