Nova Evropa

је до угледа. исторички правац, који је опет посве итнорисав правну филозофију, тако да је ова у правном студију већег дијела XIX вијека заузимала тек врло чедно мјесто. И ту не може бити ријечи о неком апстрактном и стерилном дишпутању и побијању, о једном модном инату међу разним смјеровима и школама, него је та појава у најужој вези с опћим развитком свеколиког душевног живота. Вријеме које осјећа потребу реформа у социјалном и државном животу, приклања се правној филозофији, и од ње тражи савјета, а опет вријеме које хоће конзервативним путем да изађе на крај с оним поретком који је постојао, обраћа се дашто правној историји. То се онда, наравно, након извјесног времена, рефлектира и у научној основи. Иако дакле ово опће расположење не може ни у ком случају да остане без неког утицаја на течај правних наука, ипак треба имати на уму да студиј правне филозофије и правне историје имају да иду напоредо, јер ће само у том случају и један и други имати правог успјеха. Правно-историјска истраживања, која нијесу освјетљена правном филозофијом, бити ће тек збирком правно-историјских факата; али је правној филозофији једнако потребно правно-историјско искуство, јер она, у свом раду треба да полази не од апријорних рацијоналистичких максима, већ од сигурне подлоте историјског развитка. Зато морамо и из знанствених и из педагошких разлога, а у интересу свестраног јуристичког изображења успоставити неку равнотежу између фило- · вофијског и историјског смјера, према неоспорном начелу да је сваком правнику нужно познавати прошлост права исто као што му је потребно да стече једно сигурно правно-филозофско образовање, Данас се, опћенито, на универзитетима посвећује довољна пажња правној историји, док се правна филозофија премало уважава. Но као да сви знаци наговјештају скору промјену, јер се правној филозофији посљедњих деценија посвећује све већа пажња, док се против историје права дижу гласови који, дапаче, у својим крајностима, траже да се правна историја сасвим избаци из наставне основе јуридичких факултета. Нова. наша основа, држимо, не би смјела, нити историјском нити филозофијском смјеру одвише попуштати, већ и једном и другом одредити мјесто што та иде. Према данашњем стању то значи: не запустити правне историје, али подигнути студиј правне филозофије.

Хоћемо ли, међутим, да правна историја и правна филозофија. заиста благотворно утичу, требало би провести, гледе мјеста што га те дисциплине заувимљу у садашњој основи, једну темељну реформу. По нашем би се мишљењу имала, и правна историја и правна филозофија, сомјестити у више течајеве, тако да се с њима довршује а не почиње студиј, јер ће само на тај начин студент из ових дисциплина моћи црпсти, према стеченом предзнању, намјераване користи, а да оне неће бити тек вањском декорацијом која с осталим студијама није спојена везом нутарње потребе. Ко има и мало праксе у обуци на правним факултетима, неће порећи да студент у дисциплинама позитивног права може напредовати и

371