Nova Evropa

показује, да већина социјалних неправда —- па и сам постанак капиталистичког начина производње — имају свој извор у робовању појединих народа; ратови, заробљивање побјеђених, анексије, све бу то великим разлогом социјалног и економског ропства.

Напокон, и велика руска револуција, доказује, да нацијонализам није једним од задњих гонича револуцијонарне бујице. Непобијајући ни најмање истовјетност и класну заједницу пролетаријата цијелога свијета, руска је револуција увелике подигла нацијоналну свијест руског сељака и радника, а с друге стране она је, будећи ту свијест, довела до распада Велике Русије стварајући самосталне мале државице (Литванаца, Естонаца, Лотиша, кавкаских народа, и т. д.), које ће се, наравно, с временом, из економских разлога, поново спајати с Великом Русијом. Бољшевичка је влада, рачунајући са нацијоналним покретом, морала у Украјини основати посебну управу; а у задње вријеме хоће она и турски нацијонални покрет да израби уносно ва своје социјално-револуцијонарне циљеве.

III

Револудија% — Дневно на стотине пута употребљавана. ријеч, али сваки пут друкчије тумачена. Као непријатељицу постојећег друштвеног поретка, наравно да појам револуције криво тумаче и приказују бранитељи данашњег друштва. Али несамо те, већ и с разлога што је револуција — особито социјална револуција. — најзамршенији друштвени догађај, који развојем друштва и развојем форама друштвене дјелатности, и међусобног одношаја људи, постаје још замршенијим, појам револуције равноврсно се прикавује и тумачи. Крв, барикаде, уличне борбе, глад, смртне осуде, и уошће све страхоте, мешају се и трпају у један кош са социјалном револуцијом. Ако, међутим, покушамо да рашчистимо однос марксистичког социјализма, односно социјалистичког покрета, који се на њему оснива, према социјалној револуцији, то ће нам помоћи да дођемо и до јаснијег појма о самој револуцији.

Старији, утопистички социјализам заузимље, према револуцији, негативно становиште, — он забацује сваку револуцијонарну акцију. Предмарксовски, идејни социјализам, код већине својих сљедбеника, ставља се на становиште утопистичког социјализма. Тако се Роберт Овен, Прудон, Луј Блан, Ласал, постављају сви на чисто реформистичко становиште; док насупрот, Август Бланки (ВЈапаш) вјерно слиједећи револуцијонарне идеје Бабефа (социјалног револуцијонара из доба француске револуције) заузимље крајње радикално-револуцијонарно становиште за акцију радничких маса. Но све ово није још мјеродавно за данашње становиште социјализма према револуцији, јер су прошла времена, кад се могло вјеровати да ће бити изграђено посве ново друштво, у којем неће бити ни богатих ни сиромашних, ни паразита ни робова рада, просто путем добровољног напуштања привилегија са, стране оних који су до њих дошли »по милости божјој«, или по роду п иметку. Али је немање утопија, која може довести до страховитих

30