Nova Evropa

Сами атентати послужили су само поводом. Њих је увек било. То је разумљиво и да се објаснити. У радничким покретима, код народа који су служили за пример, било је колебања у начину борбе. Међу идеолозима и људима од акције превлађивало је, често пута, и мишљење, да се индивидуалистичким атентатима, убијањем разних личности и минирањем државних установа, даје брже постићи крајњи циљ ослобођења. Ова, је струја била доста јака. и угледна, и имала је одличне представнике међу Русима и народима са Запада (Бабеф, Бланки, Бакунин, Кропоткин, Јељабов, Софија Перовскаја), дали су сјајне примере личног пожртвовања. Међутим, као реакција на овај начин борбе, почеле су да се дижу социјалистичке групе које су у Русији водили Плеханов и Лењин. Лењин је у разним листовима, (у петроградској »Искри«, например), оштро иступио против »народника«, који су употребљавали овај начин борбе, иако су га везивале личне и крвне везе и симпатије уз ову групу (његов брат, Александар Уљанов, обешен је због атентата на пара Александра). Лењин види ослобођење радника једино у делу радника самих, и начин борбе једино у штрајковима и устанцима. »Индивидуални атентат«, вели Троцки (»„Апатсћазтиз ипа Котитзтив«), »то је дело ироничне скепсе, и снажан нападај сумњања и неверовања у масе, у њихово дејство према акцији. Тип комунисте, и марксистичког револуцијонара, то је Карло Либкнехт, који води масе на Поцдамски Трг и отвара борбу, док насупрот Фрип Адлер, тип анархисте, иде у грађански ресторан да убије једног министра! Својим усамљеним пуцањем не постизава, разуме се, ништа, чини само један бескористан покушај да својим сумњама у масе учини крај. То је хистеричан налпадај, после ког наступа, обично, стање потпуног ослабљења.« Овом приликом потребно је, дакле, за карактеристику комунистичког покрета, нагласити, да ниједан бољшевик, од стварања партије 1908 до њихова долажења на власт 1917, није подузео ниједан

· атентат. Такође ни у Југославији, док је партија могла да врши

контролу над својим члановима, и док их је могла својом штампом да васпита, није било атентата са комунистичке стране. То су тесте из очајања, које чине чланови понижене, осрамоћене и вређане класе, који се служе овим средством јер не знају други начин борбе; нема штампе, нема организације да их васпита, да им показује пут. Како видимо, обадва атентатора су, ув то, и пречани, где се још увек осећа утицај предратног надијоналистичког покрета, који је имао анархистички начин борбе: његови су представници Принцип, Чабриновић, ерајић, Јукић. Дакле, не може се рећи да је партија крива што се атентати догађају, јер комунизам као теорија противи се њима, и он би их спречио, на сваки начин, кад му се не би узела могућност. Ово што се сада догађа, збива се против партијског већа, и једино право средство да се стане терору овдо на пут било би у поновном отварању партије, и њених организација којима треба предати надзор над 160.0000 чланова. Иначе, чланови могу лако ићи и даље некомунистичким путем. |

36