Nova Evropa

личењем живота народног у школи и војарни, у истоветним законима те у једнаким правима и дужностима. Томе бисмо радо поверовали да баш тај исти Устав не омогућује очување историјских граница Црне Горе, Босне и Херцеговине (члан 1835.), и не спречава отраничење области по начелу економских природних и социјалних потреба, тиме што одређује- да области не смеју имати више од 800.000 душа (члан 95.), као да се економско-социјалне потребе и природне границе могу бројем душа ограничавати и удешавати.

Не, Устав јасно доказује, да демократска странка ни у томе није однела победу, а када се те области почну стварати, јасно ће се видети да. управна деконструкција, економско разједињење, и неприродна одсеченост доводе читави живот до нових трзавица. Замислите само дубровачко приморје без херцеговачког залеђа, или сплитско без босанског; замислите бањалучку област без мора, или загребачку без Сушака. Не, кројити и прекрајати се не да против економских потреба и природних путева; баш као што се не да замислити ни Југославију без Солуна и Ријеке, двају природних кракова наше престолнице.

Ни друга велика уставотворна странка, радикална, није прошла, боље. Великосрпска концепција. Г. Николе Пашића, нашла, је своју смрт баш у она три слова, у којима јој је он мислио осигурати сигурно пристаниште. То је његова фатална, погрешка, као и свих оних који са умном рестринкцијом прихваћају троимену равноправност, у уверењу да ће с временом победити само »њихово«. Не виде, јадни, да ће претешке бриге за насушни хлеб, и ва сигурност Отаџбине, испрпсти потпуно све наше силе и настојања, и постати најсигурније врело нашег потпуног амалтамирања.

Једно је јасно, и то провејава, кроз читав Устав: помањкање једне велике, одрешите, савремене концепције, која би се као црвена нит провлачила од члана до члана, и давала читавоме Уставу отисак једног младог и нервознот, али свесног, сигурног, и самопоузданог народа, који гледа, крочи, и тежи напред, који је свестан свог богатства И свог положаја, својих снага, али и својих великих дужности. Ове то нисмо још осетили дубоко у себи. Били смо Југословени умом, али не и срцем, у коме се је крило наше српство и наше хрватство и наше словенство. Осећаји нас вукли социјалној правичности, а ум банкократству, фотељама, и удобном животу. Наша љубав није сизала до задњих граница отаџбине, нити нас све једнако обухватала, она се заустављала на нашим племенским, на партијским, па и на верским сумишљеницима. Без једнога правога, вође, а с много званих и незваних првака. То је дијагноза, а болест је добила име: »Устав

краљевства. 0. Х. О.«. II

Ми ипак нисмо незадовољни, и не вичемо: »организујмо борбу за ревизију Устава«!

| |} ју | |

| | | | | | | |