Nova Evropa

Spoljna politika. Наша држава у Лиги Народа.

(5. септембра отвара се поново Скупштина Лиге Народа у Женеви. Да бисмо знали како је наша држава била, заступана на прошлој Скупштини, која је имала да реши нека за нас нарочито важна питања, обратили смо се за извештај нашем женевском сараднику Г. Дру. Митковићу, који је присуствовао седницама Лиге. Од њега смо примили овај чланак.) '

Женева, јула 1921. »Кад ме питали, да ти кажем право«. Наша делегација била је верно огледало духовног расположења, и пометености у нашој земљи. Први делегат, Г. Др. Спалајковић, који по речима покојног Скерлића живи још увек од своје докторске дисертације, није имао потребних особина за. мисију која му је поверена. Он је дошао у Женеву са уверењем које није крио: да је Друштво Народа »лук и вода«. На два дана пре отварања Скупштине Лиге, добио је у Сарајеву телеграм од београдске владе да је изабран за делегата, и позив да крене одмах у Швајцарску. У возу састао се са Др. Полићем и Др. Жолтером. И тако су наша, три делегата у жељезничким колима од ЈЉубљане до Женеве читали први пут пакт Лите Народа...

Рад првог делегата био је најважнији. Друга двојица, по свему изгледу, слабо су знали о чему се ради, и нарочито нису внали шта ради први делегат, и какова упутства добија из Београда. Г. Опалајковић је ушао сам од наших делегата у комисију за пријем нових држава у Лигу Народа. Приликом дискусије о примању Бугарске у Лигу Народа, питање које је од нарочите важности за нашу вемљу, његово је држање било неодређено и недоследно. Он није умео да одбрани интересе своје земље, јер није успео да убеди чланове комибије да се Бугарска налави према, нама у истом положају као Немачка према Француској. Он је додуше испрва изјавио, да је прерано тврдити да је наша сусетка, доказала да поштује међународне обавезе, и да му извештај који је поднео Друштву Генерал Маријети (члан војног савета у Версаљу) изгледа, тенденцијозан. Али је увек био више љутит него речит, и више званичан него топао. Тако је, например, на примедбу Лорда. Роберта Цецила, да Стамболијски није никада био Фердинандов министар, да је осуђивао његову политику те да је зато гоњен, наш представник невешто одговорио, да опозиција бугарског премијера, против рата није била инспирисана пријатељством према Споразуму, већ да је он као социјалист био у начелу противан сваком рату. Резоновање слабо, кад се зна да су сопијалистички прваци, као Гед, Албер Тома, Вандервелд, Лабријола, Турати, били ратни министри. Боље би било да се досетио па: рекао, да опште схватање и његов патријархални словенски осећај нису Г. Отамболијском допуштали рат са Русијом. Најзад, у неприлици, Г. Спалајковић тражи да Савет Друштва изврши накнадну анкету 5 Софији, да ли је Бугарска извршила своје обавезе. Из куртоазије, и солидар-