Nova Evropa

Hofmannsthal, Ta je именима пјеснички »Гаг! рошг Гагф«-ивам Њемачке доживио своју кулминацију и свој бродолом. Артистички профињена атмосфера око та. три имена, имала је доста знатан орој јачих лирских талената, али су они полако заостали у позадини литерарне историје. Готово је чудновато, како су и ова три најизразитија профила, старије генерације браво избрисана из рељефа. новога времена. Јучер још проношени на рукама омладине читавом Њемачком, данас се већ одмарају на ловорикама, нечујни и неслушани у тишми и бучности нових пјесничких нараштаја.

Као да, је за увијек нестало њихове лирике, мирне, без патоса, тајене и залијеване као егаотично цвијеће у вртовима цвјетњацима. Њихова је лирика била радост очима и хладна љепота, души, а цвјетњаци ограђени високим зидовима, иза којих је текао и развијао се живот материјалистичке цивилизације.

Малени покрети, који су се прије рата окупљали по мрачним кутовима берлинских кафана, око неугледних листића, ојачали су и набујали за вријеме рата, и данас је сва духовна Њемачка у рукама младих. Накладе, библиотеке, ревије, позоришта, предавања, све је оживјело и разбуктало заносом једне младости која ствара нове вриједности, истом лакоћом којом разара стари баласт. Сва је културна Њемачка у знаку једне револте, потпуног умјетничког преврата, и види се јасно како из дана у дан долазе на поприште млади људи, до јучер повнати једино по манифестима, полемикама, памфлетима и бунтовним чланцима. Репертоари позоришта, нарочито берлинских и древденских, пуни су имена најмлађих пјесника: Апбизе ЗУфгапт, Кгапх Жегје], Негуага У/ајдеп, Маћег Назепсјеуег, Казтит Е4зећима,... то су имена (писана њемачки) наредних сезона. У том заковитланом животу младе Њемачке, лирика је на првоме мјесту, и она, уз ликовну умјетност, па затим позоришну, и другу, ствара данашњу умјетничку анархију, у којој се тешко снаћи неупућеном посматрачу.

Ове нове идеје имају силу малих, фанатичних присташа, епитона и трабаната, имају т. зв. »реп«, који се вуче за њима. Њемачки новији књижевни и умјетнички покрети, који су се појавили и окрстили појединачним именима, — као напримјер »екстресијонизам«, — вуку за собом безброј таквих рептила и викача. Глас тих трабаната обично се чује даље од праве ријечи, од искренот, доживљеног навјештења што га носи сам покрет у себи као своје оправдање; отуда долази, да се преко граница експортира, у већем дијелу, празна, рекламска литература: манифести пуни шупљих фраза, индустријска умјетничко-обртничка роба која, због свога шаренила, налази прођу и ван земље у којој су постали.

Као сви умјетнички покрети који се појављују на културноме западу, и њемачка анархија у лирици, драми, у ликовној умјетности, одјекнула је, са приличним закашњењем, и код нас. Јер, док се Барбис (Непл Вагђиззе), у Француској, појавио својим антимилитаристичким романима у часу када је француски милитаризам доживљавао своју снажну обнову, и почео да се жестоко

90