Nova Evropa

хвата у коштац са гвозденим пруским милитаризмом, дакле у часу, кад је то било везано с опасношћу по живот, дотле се код нас антимилитаристичка литература штампа и рекламира у часу кад већ и последња еманципована провинцијалка говори против милитаризма на паланачким сједницама женских задруга; и исто тако, док су млади њемачки пјесници проповиједали братство и човјечност у часу кад су пруски генерали вијећали о судбини Европе, код нас се то исто ради тек данас, кад се тим перјем окитио већ и последњи буржуј нашега глобуса. Имаде, рекли бисмо, неки тратикомични фатум, који се уцијепио у судбину наше културне историје, и стално је прогони, од њезиних почетака до данас, а састоји се у томе, да доноси у наш умјетнички живот револте који су се већ давно преживјели по »Ивропама«. Можда је специјално карактеристичан, у томе погледу, случај са Павлом Пикасом, душевним оцем кубизма, који се јавно одрекао своје умјетничке доктрине, и вратио старим идеалима, у умјетности, мајстору линије Интресу, — у часу када се наши талентовани сликари декларирају као кубисте! -

Млада њемачка лирика, развијала, се за вријеме рата, а развија се даље и данас, неописивом брзином. Њу су поплавиле бујице све млађих и све новијих пјесника, тако те су издања књига, нових стихова постала свакодневним догађајем. У смислу психологије стварања, та, је хипертрофија, лирике данас сасвим нормалан, природан процес. У класичним, никаким олујама непомућеним раздобљима, када су устаљени и смирени погледи на живот и на умјетност, развија се драма и драмска, умјетност, а у хаотичном и олујном времену буја лирика. Није дакле чудновато што се у нашем времену, можда најхаотичнијем досада, најаче развила лирика. Било би немогуће снаћи се у том големом, замршеном лавиринту младе њемачке лирике; било би, поготово, немогуће писати о њој, — кад не би било неких синтетичних извора, у којима је одвојено лоше од доброга, сувишно од потребнога, лажно од искренога; у којима су, јаком снатом интуитивног схватања, и зрелог, савременог критицизма, одабрани најачи духови, најснажнији таленти, те сабрана најбоља дјела.

У Њемачкој су, за последње двије године, изашле двије дратопјене антологичке збирке, два документа данашњега, стања младе њемачке лирике. Једно је збирка, пјесама »Мепзећен = Патптетипа«, симфонија најмлађег mjecHHmmBa, (Berlin, Ernst Rowohlt Verlag 1920), коју је издао и уводом попратио познати њемачки критичар и есејиста Кит Рашћиг, а друго је »Меткила бипб«, антологија младе лирике (Војапа-Мепјав, dr. Albert Mundt, Minchen 1921), коју је уредио Кидоћ Каузег. Пинтус каже, да је његова књига збирка страсти, чежња, срећа, радости и мука, једне епохе, — данашње епохе; његова је књига скуп пројекција људског покрета из времена у вријеме; књига, из које треба да се види пјенушава и хаотична тоталност нашега времена. Рудолф Кајзер, тодину дана. касније, издаје антологију са свим потребним огра-

91