Nova Evropa

rešenje, jer je tehnički nemoguće rešiti to pitanje onako kako su ga zamišljali svi predjašnji branitelji papskog svetskog gospodstva, budući da Italija nikad ne bi dozvolila da se seče od nje ili zabija klin u njezino državno telo, -

Odnošaj izmedju Italije i Vatikana temelji se na državnom zakonu od 13. maja 1871. Vatikan, kako rekosmo, nije nikad priznavaoni prihvatio taj zakon. Jasno je, dakle, da pretpostavka njihova sporazuma uključuje jednu reviziju toga zakona, izmenjujući ga jednim bilateralnim aktom. »Zakon garancija« ne priznaje de jure papinog suverenstva ukoliko ovo ne može da bude bez teritorija, Ta} mu zakon ustanovljuje samo suverenske časti, a apostolske palače dane su mu fek na upotrebu, Treba dakle naći teritorij koji bi ga učinio suverenom i de jure, I našli su ga, bez velike glavobolje i štete, One iste vatikanske palače, koje su mu date na upotrebu, pretvorile bi se u vlasništva papstva de jure, baš kao i eksteritorij bilo koje legacije sa strane, i tako bi Papa imao i realno, a ne tek fiktivno suverenstvo, Tim bi se, vele, usavršio pojam njegova suverenstva, Iza ovih pretpostavaka stoji talijanska politika državnog tajnika, kardinala Gasparija, Sam službeni organ rimske kurije »L Osservatore Romano« naziva osvadama, ako iko veli da su oni ikad tražili da im se povrati svetovno gospodstvo,

Vatikan se neće žuriti da pitanje reši što pre, jer će gledati da izvuče što više koristi, Njemu je glavno da je došlo do kapitulacija. Ali se ipak čini da će se stvari rešavati bržim tempom nego što bi se dalo predvideti, Napraviće se, pre svega, bilans od prestiža u vanjskom svetu, jer ako se danas, sa svom sugestijom o »vatikanskom sužnju«, izumire finansijalno, zar ne bi novo stvoreni položaj s nerazmernim sredstvima mogao da učini bilans vatikanske fabričerije? Ovako je rešenje »rimskog pitanja« , u označenom smeru, čisto »talijansko«, i moglo bi se smatrati jednostavnom kapitulacijom Vatikana, kad se ne bi znalo da iza bronzanih vrata Vatikana stoje danas ljudi koji nisu, u svojoj duši, manji nacijonaliste od Musolinija

iliti Federkonija, XX.

Наши занемарени исељеници,

Расејана по свету олујама живота, сиротна деца наше патничке земље не могу да забораве своју рођену мајку, ни онда кад вративши се из даљине, измождена и старачког мира жедна, разочарана и очајна опет одлазе од нас за увек... Несрећно заљубљени у домовину која за њих не мари, наши исељеници не могу да право заволе туђину, иако им она нуди повољније услове ин за човека достојнији живот. У немилом сну, ношени мутним вртлогом борбе непрестане, они гледају са неугаслом чежњом кров: маглу загушљива дима америчких творница на сунчане обале далеког »старога краја«. И умиру у туђини са грозом да ће им