Nova Evropa

вопробуђена вера у себе и своје увек спасавали отаџбину од несреће, и дизали је поново на висину. У оно мутно време из 1612 тодине, које је тако сјајно описао професор Кључевски, несрећна. Русија је лежала искидана у делове, а срце Русије, Москва, била је у рукама Пољака. Руље пропалица и неваљалаца, како товоре летописи, пљачкале су немилостиво. Овугде је текла крв и сјајили се пожари запаљених села. Као и сада у Русији, живот човечји није значио ништа, и нико није знао хоће ли доживети сутрашњи дан. Као и сада у Русији, мрвели се међу собом Руси сами, и бориле се између себе свакојаке, по својим државним последицама никоме јасне »оријентације«. Неко је хтео Пољаке, неко је тотов био продати православље, збуњеност је царовала у мислима и појмовима. Али, одједаред се подитао глас храбрости међу Русима тлас кнеза, Пожарскога и Кузлена-Минина — који је позивао браћу да се пробуде на светој груди, на њеним страдањима и искушењима. Позваше суграђане своје да верују у себе, у моћ свота народа, и у његове силе, у правду руске ствари и руске државе.

И кад се пробудио руски дух, и кад су одбачене биле све ортјентације, и народ се здружио, сам, бев ичије помоћи, за сво це: ва руску нацијоналну ствар — победа је била осигурана, непријатељ је, без тешкоћа, отеран, и ми, Руси, сами од себе смо спасли Русију, и поставили је на ону висину која. је најбоље послужила даље њену развићу и њеној слави. То се исто десило и 1812, када су Наполеонови пукови, састављени из двадесет равних народа, пошли да са лица земље збришу нашу земљу. То се исто десило и за сјајног времена владавине царице Катарине Велике, чија се државничка мудрост оснивала на дубокој вери у руски геније и у животворност сила руског народа. Катарина никад није тражила помоћи споља, и та њена тврда вера у Русију вукла ју је увек онамо где су лежали прави руски интереси. А плод те генијалне политике био је, да је цела Европа водила рачуна о Русији и бојала, се ње.

· Јасно је, дакле, колику снагу има нацијонална идеја, и с њом вера у свој народ и његов историјски задатак. И овде, у гостољубивој за нас Југославији, има прилика да се још једаред осведочимо о свему што је речено. Херојски српски сељак невероватним је жртвама ив седе успео стрести са себе ропство, и ујединити у једну државу раскидане области свога народа. Ту, у средини тога народа, који се исто тако као и Руси никада није бојао страдања за отаџбину и који је увек веровао у њен препород, ту смо дужни присти силе за борбу која нам предстоји, за подизање наше нагрђене, осрамоћене и исмејане свете Русије, наше опште несрећне мајке. Одавде се морамо кренути у коначну, страшну борбу. Бе може бити друкчије. Народ који је створио државу равну једној шестини целог света, не може бити избрисан из књиге човечанства. Ca потпуном вером у себе, одбацивши сваку другу оријентацију, са вером у словенску идеју, поново бе засјати велика Русија, и сјединиће се у крепак и искрен савев са својом словенском браћом.

М. В. Родзјанко.

136