Nova Evropa

јом, или по вољи »савршено мудрога разума«, или по вољи Промисли (како он радије говори), они иступају у историју, и деле онда. „идеју« целом човечанству, јер је немају за. се само него су је примили из руку Промисли за све народе. Тај назор, који је присвојио и де Местр, само је нпривидно искључивао нацијонализам. Де Местр, де Бонал, и други, су тврдили да Француска треба, само да се оррече свота самовољно-индивидуалног рапијонализма, 17. и 18. века, и изнова се подреди католичкој идеји, па ће бити водитељица, човечан_ ства; заступали су дакле неки увеличани, месијанистички нацијонализам будућности, наместо оног индивидуалног из прошлости. Исто је то радио Чаадајев, осуђујући изолирано руско самољубље, обећавајући своме народу вођство у будућем римском концерту. Ов зато није био нацијоналист што је био месијанист. — Са делом романтиком дели Чаадајев и одушевљење за, средњи век. О чежњом тледа његово око натраг, у она времена кад је било једно стадо, и један пастир, у доба, световног ауторитета, католичанства. · Чаадајев је покренуо живу и праштаву утакмицу духова у руској јавности. Бацивши своје пароле, убрзао је формирање двеју познатих група духовних бораца из четрдесетих година: славја„нофилаизападњака. Међутим, иако је био необично добар с неким вођама славјанофилства, (И. Кирјејевски, Хомјаков), нако је делио с њима, веру у деловање Промисли и наглашавао важност религије, и с њима, заједно противстављао Русију Европи — ипак су славјанофили, који се груписали у школу баш у време изласка. Чаадајевљеве Апологије, отишли у опозицију према, њему. Због његове негације руске прошлости, хвале Петра. Великога, осуде надијонализма, основаног на квалитетима народа у прошлости, а нарочито због његове симпатије за католичанство. Сасвим друго становиште је заузела према Чаадајеву млада група западњака, која, се баш у то време сврставала у бојне редове против славјано· Фила. Сматрајући већину постулата Чаадајевљеве науке као романтичну теорију и доктринарство, она, се, у исти мах, подала ње-

тову жару, патосу огорчења и туте у погледу руске културне за-

осталости; подала се његовој критици и негадији руске прошлости, његову ентузијавму за запад и за тестамент Петра Великога. Најсјајнију карактеристику, у којој се јасно осећа сва веза. новог руског поколења, са занимљивим мислиоцем Чаадајевим, посветио је Чаадајеву човек, који је, затим, сам дошао на, чело изразито реатистичне групе западњака, Александар Херцен:

„Шта значе, рекао би човек, она два три табака, штампана у месечној ревијиг _А то је ипак таква сила отворене речи, таква моћ говора у једкој "земљи која ћути и није научена на слободно изражавање, да је Чаадајевљево писмо потресло целу мислећу Русију. Године 1836, седео сам једном за својим писаћим столом у Вјатки, кад ми је писмоноша донео задњи број »Телескопа«. Човек мора живети у изгнанству и у закутку, па да зна ценити шта значи појава нове књиге. Почео сам сећи листове. — Филозофска писма, упућена дами, без потписа! (Под линијом је jom стојало да их је написао Рус на француском језику, и да је то превод.) Због свега тога, чланак

247