Nova Evropa

Бошњак Македонац или Банаћанин, кад продаје начела за чанак посланичке части, и да ли је Г. С. Грујић из Загорја или из Далмације, кад пушта, у америци, наше ђаке да пропадају, и наше конзуле да их апси америчка полиција! Шта је свету вани стало — кад губи веру у нашу земљу (и у наш динар), — да ли су то Срби или Словенци или Хрвати, који ван парламента проглашују релублику, и, код живога краља, ходочасте председнику, и моле сву цркви за његово здравље; или који дају затварати вође ортанизованих парламентарних странака, пошто их претходно, на основу изнимних закона растурују, а њихову својину предају другима, (који на њу исто толико права имају колико ја и ти, поштовани читаоче)2! Свет суди појаве објективно, и не пита који се то субјективни разлози крију у словенској и југословенској природи, у слабости народне интелигенције и некултурности страначких вођа, те напросто не разуме шта, се то код нас дешава. Он види да је зло, и мисли да је горе, п његово поверење према нашој земљи опада сваким даном (напоредо, и у тесној вези, с вредношћу нашега, новца). ;

Природа. се, додуше, не да изменити; али се њене негативне стране дају учинити мање штетнима, и савладати, особито у тешким и критичним временима. Задатак првака, народних — и оних који мисле, и оних који раде — не може бити други до да уоче праву тачку с које се имају ствари гледати, те да укажу правад и начин којим ће позитивна својства народна доћи што боље до нараза. Ако нашим првадима то није самима јасно, не морамо се тек извињавали кад покушавамо да им отворимо очи, и кад их опомињемо да се приберу. Њихова данашња политика — и оних на влади, и оних из опозиције — води у стање безизлавно и бевнадежно. Да нам стоји на расположењу убедљива речитост Оветога Павла, или пламени језик Аврама од Санта Кларе, ми бисмо сматрали да је куцнуо час да се њима користимо; овако, нека нам помотне бевобзирна искреност и добар разлог, кад хоћемо да прикажемо изблиза дејство наше данашње политике у скорој будућности. Уђимо, без околишења, у средину ствари. И уочимо, укратко, чињенице. Отранка српских племенских екстремиста, радикали, пристали су само под притиском прилика и момента на равноправно народно уједињење у једну државу, али су — чим су осетили и мало тла под нотама. — тргли натраг, и вратили се теорији о проширеној или Великој Србији; док њихове присташе ово и отворено исповедају, њихови вође задржали су се — из опортунитета, и других рачуна — на држави Орба-Хрвалта-и-Оловенаца, која још увек придржава себи могућност да једног лепог дана октројише првенство за првога од тројице. (То се, уосталом, како данас изтледа, већ ни званично не таји, судећи по познатој пракси са, печатом за пасоше наших посланстава на страни.) Друга велика буржујска странка, демократска, — услед недовољно развијене југословенске свести код већине својих чланова и вођа, а у тежњи за.

12277