Nova Evropa

Сви они у своме уметничком стварању не траже и не теже ка хармонији, ка савршености целине. Жели се да се на све.начине и потпуно избегне тиранија техничких закона, свега онога што води уметност ка механичком, занатском. Даље са свима правилима, лађе са школама и равнотежом! Уметност није створена логиком, нити да. се свиди банкарским чиновницима и професорима. универзитета. Једно вечито револуцијонарно расположење, и манија, да се открије ма што још неречено, и што се још није осетило. То је дух све нове уметности. Не тражи се више потпуност, целина. дато се више нема ни смисла ни стрпљења. У гровничавој дрхтавици јури се за детаљима; за бојом ваздуха у соби, за једном столицом, за. каквим дијалогом што је однекуд у пролазу пао са усана људи што се никада више неће срести у животу, за каквим зраком сунчане светлости кроз полуотворени прозор, за прекинутим и једва, наглашеним тоном. Више уживања налазимо у ономе што није речено већ само наговештено. У мистичном, скривеном, тајном, и далеком.

Па, ипак се свом том новом уметничком техником, — јер и тај хаос од стилова, метода, и школа је у ствари једна творевина, једна, заједница, — више даје импресија целокупног живота, опште човечанског, васијоног, но што се то дало у ранијим романтичним, реа-

листичким и натуралистичким перијодама. То царство разрађених |

и растурених детаља носи у себи једну носталгију за општом целином, за целином која се не може обухватити, која је недостижна, неприкосновена. У литератури смо се доста начитали романчина од по хиљаду страница, кога Диме Оца или Валтера Скота, о прошлим вековима; романчина од по хиљаду страна, кога Флобера, Достојевског, Додеа, и Толстоја, о новом добу; доста напајали долиним фотографијама. друштвених грехова и Буржеовом етиком поповскокатоличког раја на земљи. За те старе живот је имао значај само као једна површина. Остајало се само на обичном и свакодневном. Дат је њен целокупан преглед до свих граница и даље се није ишло. То је био њихов идеал. а

Нове је генерације заморила њихова, техника, и оне су се окренуле од њих, не зато што верују да су они без икакве вредности, већ зато што треба, даље тражити, што су стари прошти (да ли може ла, се довољно схвати замашај и снага тог појма прошлиг). |

У сликарству се тај покрет, да се нађу нови путеви, појавио око седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, отприлике када и у књижевности. Пригушен неко време обновљеном снагом старих школа, и бојкотом шире публике (која му је пришла, најпре само радознало, а затим, када су се све радикалније испољавале нове тенденције, »скандализирала се«), он тек у двадесетом веку добија пун замах. |

Тај је покрет ту, учвршћен, креативан, и, што је главно; почиље да. постаје приступачан и ширим масама. Он је ту као ресакција старим тежњама ла се зна шта је легално, шта допуштено + шта недопуштено у уметности. Креативном стварању је данас потребан пун замах и сва слобода целокупног простора. Домаће огњиште, једно село, једна нација, или чак и један век, са свим својим

281