Nova Evropa

зпареним костимима и романтичним сценама, на месечини, уски су, недовољни, ненинтересантни. 0 тим се предметима опширно и сувише казало. Ту, у том правцу, постигнута је једна крајност преко које се даље не може ићи. Нико не мисли да тврди да се те старе тендендије неће обновити, да неће новим замахом поћи у неко ново доба, са. новим људима, на нова стварања. Али пауза и промена мора, бити; сав живот је без тога немогућ. Промене мора бити у сваком углу, као и у општој целини. У једном селу збацују кмета, у једној држави обарају стари државни облик, на целој земљи мења, се друштвени поредак, Свака, директна акција наилази на своју реакцију. То, је закон живота, и томе закону ништа не може да стане на - То мењање укуса иза заморености од једног преживелог и мрензрађеног система износи нам Г. Брајсон Бурве, који је био де-летиран од стране приређивача ове изложбе да напише један увод а каталог: и | :

- »Век је био превише заморен производњом уметничких школа. Зграњавао је број некорисних слика, често са великом техничком савр-

шеношћу, што се само у Паризу производиле сваке године. Хиљадама.

њих су прекривале зидове сваке изложбене галерије; велики обим, сензацијонални предмети, изненађујућа виртуозност, све се употребило само __да би се привукла пажња. Разочаран свет се окренуо од свега тога и _ открио Сезана. Његове слике, умерене по величини, са најпростијим мотивом и са неодлучном вештином, нису имале никаквих претензија. Оне су само забележавале сензације једног искреног, врло сензитивног сликара, пред сунчаном светлошћу на једној обичној кући са каквим голим _брегом иза ње, или какву заморену и обичну женску главу према каквом неописивом зиду, или мало воћа на тањиру. Његова свежа, пријатна боја, његова освајајућа искреност, његов лако схваћен манир беху поадрављени као манифестације регенерације уметности, и естетичари су нашли свеж подстицај у његовим хировитим извртањима природне форме н у његовим растресеним и грубим потезима четком.«

И Сезан је са својим присталицама победио у сликарству, као што ву Хвитман, Киплинт, Готије, Матерлинк, продрли са својим тенденцијама у књижевности, доносећи несамо нов субјект, но, што де тлавније, пружајући слободу начину обраде датог материјала.

У уметности су од увек владале две покретне снаге: обсерва-"ција и имагинација. Оне су се налазиле у сваком перијоду, у свакој школи, али је увек једна тријумфовала над другом, једна се могла, подизати ка својој кулминацији само над падом друге. Данашњи перијод је перијод тријумфа имагинације у уметности. И једино што ће моћи увек да остане свима, »старим« као утеха, то је да ће једног дана н тој новој реакцији њиховим принципима, — реакцији која „је увек за њих значила, »анархију«, »рушење«, »разувданост«, "доћи моменат када, ће се она над лешином свога палог непријатеља третворити у директну акцију, H поћи усусрет каквом свом ново-

фођеном непријатељу. пен i

262