Nova Evropa

А када би је Рочилд питао: како је ·

име тог... Тог... тог... песникаг"Она-бн му рекла: то је Франсис Џеме. | _Алн оно што би било најтужније у томе: јесте, да ја мислим да Рочилд пе би знао ко је то тај тамо песник.

Te реалистичке тенденције у новој француској лирици што их видите овде, а нарочито та љубав према животу и поретку, тад ритам снаге једног младог човечанства, скоро је одмах наншао на усрдан одзив код модерних англо-саксонских лиричара; и то више код оних из Америке но код оних из Енглеске, Има извесне неправилности, доиста, када се примени израз »англо-саксонски лиричари« на Американце, јер је данашњи Американац пре космополит по свим својим особинама но ма што друго. Али ми можемо ипак да засад још мирне душе останемо код тог заједничког назива, јер и крај све оригиналности, »америчности« модерне америчке књижевности; крај свих њихових напора да се отргну од тога, да по својој уметности још увек буду само једна енглеска. провинција; онај англо-саксонски дух, темпераменат и морал, што је кроз цела два последња. века. господарио над интелектуалним животом Оједињених Држава, још се непрестано чврсто држи свог домена. Оно што је различно и независно од Енглеске, то је добило свој израз, и то још у прошлом веку, а данас добија. још и више (и о томе ћемо проговорити више доцније), док је све остало спољне, од техничке и конвенцијоналне вредности, још увек у вези са. Енглеском.

Али да се вратимо на француски утицај. Ами Ловел, и њени другови из групе Тће Ппаџ 5, која је у исти мах и енглеска, и америчка, група, појављују се као најодлучнији и најдоследнији ђаци француске школе. Заједно са њима и многе друге мање групице, као и независни појединци, углавном скоро сви сарадници окупљени око чикашке »Тће Роећгу« и њујоршког »Тће Бла!«, одлазе такође код Француза. Али се у Француску није ишло да би се слепо имитирало. Тражило се само мало јачег подстицаја и пут ка новим изразима. за оно што се имало већ код куће. Тај нови дух, нови стил, нова. садржина, све су то зачели Хвитмен, Хенли, Стивенсон, и Киплинг. Ваздух је био пун нових идеја, и требало је само умети их искористити, и дати им израз. Лакши, окретнији, приступачнији новотарењу, латински дух много је брже и ефективније поставио темељ ономе што је било заједничко код обе расе. Познато је како је Хвитмен стекао своју репутацију најпре код Француза. Због Хвитмена, и енглеских декадената, са почетка прошлог века, и Самен, и Џемс, и Пол Фор, као и сви нео-симболисти, имају толику наклоност према, енглеској поезији, и пуне: своје стихове енглеским речима. и фразама. И зато су они повратили тешким и спорим антлосаксонцима свој дуг за неколико позајмљених инспирација, давши им смисла за, полет, ослобођење, револуцију.

Роберт Фрост оставља. Америку у 1914, и у Енглеској долази ближе у додир са модерним француским лиричарима, где издаје и

413