Nova Evropa

I silazio sam P reci i pitao njene valove:

— Boli li vas, had vas frga bronca njenoga tela?

A valovi mi odvraćahu:

.. . Mi sa čežnjom izgledamo čas, had će sesfrica naša заћ medju nas, da zaigramo holo oho njenih suncem isprženih ruhu, oho njena vefrom opaljena fela. Mi se popinjemo vršcima grudi njenih i 'milujemo ih, a njen гтећ ртезрарије glave naše i zove braću s druge obale, da požure, jer je ustala sestrica naša i sišla medju nas.

I pifao sam pećinu i hamen:

— Boli li fe šfo ne osećaš toplinu njene Prvi?

A Еатеп та: odgovori:

. . Zar misliš da sam mrtav, jer sam prihovan o ovu pećinu? I fa pećina i ja živemo životom bujnim i raznolihim. Časovi ne zamećuju foga života, ali stoleća ga znaju.

I pitao sam sebe:

— Boli li te, što si sen njen?

1 тебо sam si:

... Srećan sam šio sam sen njen, jer sam budan i onda dob ona počiva, jer ja ću živeli i onda, bad njeno felo ne bude više jedna celina, nego opet delak Zemlje, Sunca, i Svemira. |

— Ko si ti, što govoriš jezihom mojih sanja?

— Ja sam pesnih. Brat fvoj, Ženo. Sena duše tvoje. Gde si ti fu sam i ja. Dopusti da legnem fu Pod fuojih nogu, i da fi pričam sanje fvoje doh ne grane Sunce. |

.. . Mnoge su od sestara fvojih došle ovamo gore, da pozdrave Sunce. A fada se spustiše dole u dolinu, gde živu ljudi. I fi ćeš poći. Suzna sam oha gledao za njima, dob su one pevajući himnu ljubavi i sreći silazile dole. I ti ćeš poći. I u tamnim noćima, bad budeš najače osećala samoću, setićeš se mene. A ја ću sesti na rub fvuoga ležaja; uzeću goruću fvoju rubu, poljubiću fvoje orošeno čelo, i šapfaću fi uspavanbu. · . с

· . . Mnoge su od sestara tvojih otišle putem, bojim ćeš i fi poći — i nihkada se nisu vratile. Tešbe i strašne noći izbrisale su u njima sećanje na me. Za dugih, besanih noći, zvale su me, ali predebeli behu zidovi njihovih bula da bi ih mogao probiti njihov zov. ~

. . . I fi ćeš poći njihovim pufem. A ja ću da te sledim, Pao sen fvoj. Za vrućih i strasnih noći, pritajiću dah, da me ne osetiš. Za dugih i besanih noći, sešću na rub fuoga ležaja, i sušiću suze Троје изпата svojim. I nikada se neću udaljift od febe, sestro moja najmilija. . . .

Sunce je pozlatilo vrhove omoriha i jela i razasulo zlafnu prašinu po vazduhu, a nebo se žarilo od sreće, jer se rodio izvor sviju života.

Skočila sam, raspustila bosu, podigla rube u vis i blibnula:

Pozdravljam fe, Sunce!

" — Pozdravljam fe, Sunce! — jebnu nebi sfrani glas i ja ugledah

čoveha, gde se penje uz sirminu. A on pade na Polena, podiže rube spram mene, i ponovi:

— Pozdravljam te, Sunce! — Ko si li šfo me nazivlješ imenom izvora živofa?