Nova Evropa

A muž je obavijao moje felo, šapćući:

— Moja... moja... samo moja... Sad fe neće više čežnja od004:1 од тепе. 1 граВћи ću fvoju čežnju ulažifi, suve ću fi dati, samo da fuoja duša ne bude lutala izvan zidova ove huće. Suve, suve tvoje želje i čežnje neba se zadrže medju ova čehliri zida, šde sam ja i ljubav moja za febe.

Jednoga mi je dana doneo nePhu čudnu stvarcu u boju se stavlja cveće. A had sam pitala što će mi, odgovorio je: | _— Tuoja je. Možeš da стих 5 пјот 510 hoćeš. Aho fi se ne mili, razbij je, baci je. Ja sam je darovao tebi.

"»Гооја је, Троја .. .« ponavljaše on celivajući moje grudi.

А тепе je hvatala zebnja od tih reči, i telo se moje ledilo w пјебори naručju.

Sfavila sam je na stol, i u njoj vazda umire cveće što mi ša muž donosi. A ja s fugom u srcu gledam fu stvarcu boja je moja, i boju mogu i da razbijem aho mi se prohtedne. Ali to je stvar. Ona to ne bi ni osetila. A čoveP, sme li čoveb da se baci, razbije? ...

1 hao što je on telo moje obavijao svilom, tabo sam ja dušu svoju obavijala hoprenama šutnje. 1 dob je on drhćućih prstiju sbidao sviln s moga tela, a nohti se njegovi zadirali o hoprene, ja sam strepela u zebnji da one fanhe paučne niti ne popucaju i moja duša ne osvane naga.

— Hoću da pijem belinu fuoje puti, hoću da zaronim u dubinu fuoje duše — govoraše on drhćućih usana.

— Žar nisam bila posve naga? Zašto si me zavijao?

— Ti me ne shvaćaš, divlja moja zverčice, fi ne shvaćaš užilba, had se pomalo ofhriva tvoja mlečna put. Ti foga ne poimlješ. Samo fajno i shrovito draži moju maštu, Ono što je i suviše jasno i ofuoreno, ja ne zamećujem. Svu, suvu fe hoću, i dušom i felom. Moja... samo: moja... =

A meni dolazi da PribPnem iza glasa, da se ofmem i bežim.

Danas sam bila u domu u hojem živu srećni ljudi. Govorila sam: sa sestrama svojim, ali se nismo razumele. One se rodiše u dolini, i njihove mafere i babe rodiše se a dolini. One i nisu deca matere Zemlje, nego fvorevina čovePhova mozga. 1 ništa ne umeju i ne mogu bez njega. Svaha njihova misao počinje i svršava s njim. One su srećne u ovoj hrleci, bhao i one žute tičice što bljucaju šećer i cvrbuću.

— Žar nihada niste udarile glavom o pozlaćene šipbe Prlethe? pitam ih ja. A one se smeše mudro i s visoba, i odvraćaju: ___ — А заг зто та deca, fe ne znamo da su ono šipbe? ] našto da udaramo glavom o njih? Zar nam nije ovde dobro? I zar znamo što je: izvan ovoga? Ne, mi nismo fabo lude da bežimo u nepoznato. To je

stvar muževa. On neha se baca u buru živofa. ! samo broz njega dopire taj živof ovamo u naše zatišje.

7.7