Nova Evropa

«Фе некуда оде. Целом је свету мрско живети — тб је велики знаћ... кајите се, господо, кајите се, јер вашем свету је дошао судњи дан!« - _ Савремена Европа, још има неких снага — преостаци прошлости =. али на прави пут не може више изаћи. »Стари, католичко-феудални свет развио се у свима правцима. до вишег степена, лепоте и одвратности, показао лице свију својих истина али и свију лажи, и најзад се исцрпао. Он може још дуго потрајати, али обновити се више не може. >Соне обале«.) Касније је Херцен нешто ублажио све прекоре, и овако је писао, 1857, у писму о Тургењеву: »Врло је могућно да- се сва творачка способност западних народ% истрошила, и испрпла... али ја не сматрам да је коначно решено: питање о будућности Европе. По савести, и приклоњене главе пред истиком, и пре са предрасудама у корист Запада него против њега, —, ja, Ta ево већ десету годину прбучавам, и то не из теорија и књига, нето по клубовима, и трговима, у средиштима политичког и социјалног његова живота, али, морам рећи, да му ни блиског ни лепог изласка не видим.« : :

Страсност, ca којом Херцен баца, своја оптуживања, Западу у лице, долази отуда, што је он тако много своје снаге дао на службу. отштеевропској ствари, што. је та ствар била и његова ствар. Унутрашњу ништавост европског света, тријумф филистарства; неспособност Запада да оствари онај социјални идеал који је баш Запад и истакао био — све је то Херцен тако необично тешко преживљавао, јер је у себи гајио несамо веру у Запад него и веру у човечанство и прогрес. Социјални идеал, коме се он клањао, показао се далеко удаљен од Запада, и зато Херцен много пута сам себе назива Дон Кихотом револуције. Горка иронија, са којом он то изговара и о том говори, тако је пуна боли и истинских мука! Он предосећа бујање филистарства и победу »уортачених просечности«, њему су одвратне и узбуђују га травијалност (»пошлост«) и ограниченост савремена западног човека. Налазећи се пред дубоком моралном кризом, Херцен нема, више снаге да се окрене другом схватању живота. Остају му једино сазнавање своје тратедије и гледање истини у очи, У занимљиву предговору књиге »О оне обале«, Херцен, обраћајући се своме сину, пише: »Ми не градимо, ми разваљујемо; не објављујемо ново откровење, него одстрањујемо стару лаж«. Све одушевљење, сав огромни талент Херценов, отишли су, стварно, на то »одстрањивање старе лажи«: он дере маску са лица Запада, он износи на видик његову јаловост и његово филистарство, његову неспособност да оствари свој социјални идеал. Кад су Херцена корели, да код руске младежи руши веру у Запад, да, је »учи да не цени Европу и њену цивилизацију«, одговарао је, — да једино истина, чиста, непремазана истина, може и нас извести из ћоравог сокака.

»На ивици моралне пропасти«, куда је Херцена довело његово разочарање на, Западу, спасла, га је вера у Русију, вера у њену будућност. »ја осећам срцем и умом«, писао је 1557, »да се историја гура кроз наша врата«. »Од онога, времена када се магла над фебруарском револуцијом разбила, и јасна једноставност заме-

169