Nova Evropa

О епшезкој 1 атепсКкој тодетпој Ила. |: Па | (плело писмо _ |O Човеку Модерне Поезије као типу нове књижевности, _

Какав је омиљени тип најновије књижевности“ |

Романтизам, је имао своје Д Артањане и своје боеме, реализам је имао своје Набобе, пропале племиће, индустријалце и мале чи“ новнике, натурализам је имао своје анархисте, своју раденичку, класу и своје проститутке. Ни Д Артањан, као доцније ни Набоб, ни апархиста, нису били сасвим свакодневни људи. Д Артањан је излазио са, намештеним гестом пред читаоце, и тај исти гест га је пратио кроз целу књигу. Пропали племићи, политичари, и сви остали из реалистичко-натуралистичке епохе кретали су се као што. се обично креће у животу, говорили најнормалнијим речима, али је ипак ту било нешто — нешто у њима, нешто у атмосфери око њих — што их је чинило »интересантним«, што им је давало једну садржину. Тип модерне књижевности нема садржине. Он је само један молекил огромне масе где сви молекили изгледају савршено једнаки. Он је најтрагичнији, јер стварно ничег трагичног у његову животу нема. Мислим овде на ону спољну трагику, трагику великих догађЂаја. Његов је живот у дубини своје истинитости, простоте и једноставности. Он се само рађа, жени, има, децу, и умире. За њега се у животу не тражи значај; он не чезне за мистеријом смрти; он је мало глуп (као и сваки просечан човек); и мало паметан, али не толико да, би био театралан. Осећа, се замор од претеране и донекле једеостране, и сувише расне Достојевскове психологије, и тежи се да. се што више да експресије најреалнијем животу, оном најобичнијем, најмонотонијем, најбедастијем животу. Оном животу где између свих краћих ненормалних интервала, када, се што деси што избаљује из колосека, остаје као један вечити рефрен: спонтана жеља, да се на неки начин утуца и умртви време.

Човек модерне књижевности не тежи ка екстраваганцији. Њетов је највиши идеал комфор, и мало луксуза. Можда је то прави тип једног замореног човечанства; а можда и само једна »мода«, као што би то неки хтели. Али ја верујем да има дубоке везе, између тежње ка примитивним мотивима у игрању, лакоће да се у данашње време постане милијонаром, проблематичности данашњих жена, победе бурлеске над драмом, скептицизма модерних филозофа, савремених трговина идејама, и, најзад, овог новог типа у литератури.

To je ogaj »the killing blight of зјанс сиНите« против кога, се беспомоћно диже један модерни идејни авантуриста међу америчким литератима, Уасће! Гапазау, да после опет клоне и напише своју песму »Конго«. То је та успављујућа и заражујућа статичка, култура, што данас разорава моћ и активитет интелекта, што усредсређује нашу пажњу и концентрише наше емоције над колешком

ЛА