Nova Evropa

лизира, и под крај деведесетих година, јавља. се у мађарској књизи | Једна јака жидовска компонента, чије је деловање и значење расло „18 дана у дан. Амбруш, Херцег, Броди, Молнар, Ленђел, Тот, Пекар, и други, бацају годишње гомиле књига о разним темама, историјским. романтичним, бидермајерским, четрдесетосмашким, шовенским, нацијонално-пантуранским, итд. Кроз све те теме провлачи се једна. ољутаво слатка декадентна еротика, декадентно космополитска. европски велеградска, и те сувишне бизарерије се књижевно афирмирају уколико се у њима језик цизелира све више и све финије. Та је литература постала, доминантном, али њени продукти, што су освојили били пештанску публику, па и велеградски талог Запада. не стоје ни у каквом контакту са проблемима мађарскога живота, и са четрдесетосмашким јакобинским мађарским народним идеалима. и чежњама. У Мађарској се касарни организовао цинички покољ наших дана, у мађарској се фабрици цедила крв мађарског и немаЂарског робља, народ и народности по периферијама, давили су сеу тиранији и аналфабетизму, а све те наказе литерарне, сви ти »Ђаволи« и »Тајфуни« изгледали су из једне природне перспективе као папирнати пајаци што висе негде у једној лудници.

У котлу мађарских проблема расла. је атмосфера све више, Ti хоризонт је од чађи фабричких димњака. и од нацијоналних облака. на периферијама бивао све тамнији, борба у политици о прерога-тиве грофова и велепоседа, све огорченија, тако да се могло лепо занажати, како ритам скаче из дана у дан. Али је тема о посленагодбењачкој и предратној сфери и сувише заплетена а да би се дала расветлити у неколико потеза. Требало би нагомилати огромне количине црне и тмасте расвете, да би се у контрасту боја показала. она интензивна снага тенденца свељудских и међународних, што су се на прелазу столећа стале све силније јављати у политици, у лепој књизи и у публицистици. Група млађих талената идеалиста. и интелектуалаца, око социјалога Јасија (дневник »УЏаб« п ревија »ХХ Зтатаа«), групе напредних књижевника, око ревије »Мупба««, либералне тежње неких левих прогресивних демократских партија (Кагоју!), па Ренеровска социјалдемократска филијала, све је то значило кудање на врата тврђаве бурго-феудалног, вармеђијског грофовског џентрименталитета, који је суверенитет државе продао црножутој династији, и профит од етатистичког подузећа капиталисти-Кидову, а сам се обмањивао неким средовечним фикцијама п живео азијатски јалово, као тиранска запрека свакоме гибању. Све су оне прогресивне групе доживеле трагичан слом својих концепција, и нису успеле да у животу верифицирају своје основе. Њихов је програм значио реформистичку балансу између дентралистичког грофовеског империјализма с једне и центрипеталних нацијоналистичких тежња са друге стране. Често само контемплативни, они нису успели да револудијонишу мађарску интелигенпију, и тако су у поплави догађаја остали осамљени, и без интелигенције и без немађарских народних маса.

У тој атмосфери, када су се носиле преко Драве заставе и пуцале нове перспективе, рађало се најновије поглавље мађарске

350