Nova Evropa

Влаху Дожи, кога Cy исто тако окрунили горућом круном као и нашега на Маркову Тргу. Ношен реформистичким илузијонизмом своје генерације и свога времена, он је на махове веровао, да ће прогресивна. оријентација победити, и он је певао химне тој имагинарној победи. Али од нарави женкаст, у њему су ровали први сумње, и сва, та његова, вера константно је проткана, мотивом очаја, верешмартијевског безнађа, које лежи над целом Мађарском, над проклетом земљом магле и слома и несреће и Мохача! »Нама треба Могтач«, пева, он: -

Ako imade boda, nek se ne smiluje na nas!

Mi smo na batine svikli i jučer i danas,

U nama se cidansko srce smije

neka nas samo bije, bije, bije!

Ako imade boda, neka me samo kara!

Ja sam se rodio sa sudbinom Magjara,

Neka mi njegov golub ne nosi cvetne grane

Neka se sruši na me, neka sa munjom рапе!

I ako ima boda, negde od zemlje do neba;

__ Neka nas samo bije, jer tako treba! (1909) _ Он, племић ердељски, који је сам себе називао последњим бардом краљевине и пророком библијских несрећа, он је кроз десет својих књига, које су парнасовске и декадентне и болесно еротичне и женкасто мекане, непрекидно, о времена, на време, налазио мотиве дубоке, мађарске, куруцке, који топло звоне као вијолон-чело, и певају о трагичној судбини Ракоцијевих бунтовника, који су се дигли били на Беч, а онда се поражени разбегли по емиграцији, од Италије до Цариграда, као после четрдесетосме Кошутове војске, и као у наше дане републиканци и социјалисте. Ти Ракоцијеви словачки кметови, који су дигли косе и мотике на царске генерале и солдатеску, певали су своје песме са црквеном интонацијом:

»Rakoci, slatka krvi,

svetli naš vojvodo prvi,

magjarske svece moli

da nas zaštite od boli«,

Те куруцке песме имају, као литаније, у себи магију оних примитивних пучких уметнина, као сељачке готске резбарије, материјал који излази испод грубе тежачке руке угласт и незграпан. Вредело би дубље заграбити у анализу језичне виртуозности, да. би се довољно пластично истакла техничка висина таке једне модерне Адијеве куручке песме, у којој се кондензира у примитивној плебеској лапидарности све оно што је било записано у књизи маЂарског Кајит-а, а што је морало доћи са математском сигурношћу.

Pajdaš dragi, meni je sve pravo, dal'. me ždere vuk il' djavo! Proždret će nas jadna glavo! Svejedno je iko će ždreti!

To i jest baš ono tužno

da nam sudba večno preti!

\

352