Nova Evropa

од стида при помисли, да сам се ја, здрав и јак човјек, превратио добрим дијелом у Хамлета, или у Манфреда, или паче у сувишна

човјека... нека то сам ђаво разумије! Имаде кукавица којима ласка кад их се називље Хамлетима или сувишним људима, но за ме то је — срамота! То узбуњује моју гордост, гуши ме стидом, и ја

страдавам,..“ Иванов је типични интелигенат своје добе, Он је, каком сам признаје, у исто доба и Хамлет и Манфред и сувишни човјек, или другим ријечима: он није ништа. Он знаде, да негдје постоји бољи живот, или би барем требао да постоји, но он је у својој најдубљој унутрашњости одвећ растрован заразним бацилом своје инертне и беспомоћне околине а да би могао подузети икакав успјешнији корак, који би га извео на нове путеве, Све је његово благородство садржано искључиво у његову племенитом пориву, у његовој потреби и болесној чежњи за нечим бољим и далеким; но свијест о својој индивидуалној беспомоћноститако прожима читаво његово биће, да се он скоро без изузетка ограничује на пусте медитације или кукавна јадиковања. И то вриједи за све ове Чеховљеве Иванове, звали се они Петрови („Ујак Вања“), Вјершинини („Три сестре"), Петри Таофимови („Трешњик“), јер сви они унаточ потока краснорјечивих фраза о устројству живота и животној мудрости — вазда чекају скрштених руку док их сам удес некуда не гурне. А какови су они, такова је и читава њихова околина, цијело друштво, читави градови.

„Ох, гдје је све то, куда је отишла моја прошлост“ — јадикује Андреј Сергјејевић Прозоров у „Трим сестрама“, — „када сам био млад, весео, уман, кад сам маштао и оштроумно мислио, када. је сва моја садашњост и будућност била обасјана надама2... Град наш постоји већ двјеста година, броји стотину тисућа житеља, а ниједнога јединога нема који не би био сличан другима, ниједнога. хероја ума и срца, ни у садашњости ни у прошлости, ниједнога. учењака, ниједнога умјетника, ниједнога јединцатога иоле знатнијега човјека, који би побуђивао завист, или страствену жељу да будемо њему слични, Сви само једу, пију, спавају, и затим умиру... o И све се то догађа тако и због тога што то тако хоће и одређује разне трице и кучине, које нас окружују као какав фатални обруч из којега нема излаза. И борба појединца против њих унапред је осуђена на неуспјех, јер појединац инстинктивно осјећа да. нема довољно сила којима би им се опро, „Какове трице, какове глупе ситнице" — тужи се Тусенбах у „Трим сестрама" — „добивају од времена до времена у животу значење, а да човјек не зна ни откуда ни зашто, Човјек им се смије, подругује, сматра их триnama, a ипак иде, и осјећа да нема сила да се заустави....“ И због тога он логично пада у очај, невјерујући у могућност свога спаса. као ни у могућност корјените промјене на боље пјелокупнога живота. „Несамо послије двјеста или триста него и послије милијун година остат ће живот каквим је и био, покоравајући се својим властитим законима, који се нас нимало не тичу, или барем којих ви нећете никада сазнати, Птице, што мирно прелијетају, примјерице ждралови, лете и лете, и какове би се год мисли — велике или

375