Nova Evropa

мале — ројиле у њиховим главама, они ће свеједно летјети и неће знати ни зашто ни куда. Они лете и летјет ће, па макар се какви филозофи породили међу њима; и нека филозофирају како хоће, само да лете,,,."

И сви они, који не мисле тако, доживљују горка разочарања, јер их живот својом гвозденом логиком раније или касније поучава, да су то његови неумољиви и неуклоњиви закони, „И ја сам био млад, ватрен, искрен, и небудаласт — резонира Чеховљев „Иванов“ — љубио сам, мрзио, и вјеровао, више од свих других, радиом гојио наде за десеторицу других, војевао с вјетрењачама, ударао челом о зидове; и неомјеривши својих сила, непросуђујући и непознавајући живота, на себе сам навалио трх, под којим је зашкрипјела моја хрптењача и натегнуле се жиле; журио сам се да сву своју животну залиху потрошим у младости, опијао се, узбуЂивао се, радио незнајући мјере, А и реци, да ли је друкчије могуће7 Та нас је тако мало а посла тако много, много! Боже, како много! И ево како ми се окрутно освећује живот, с којим сам се борио! Уништио ме,..." Иванов је, како је већ споменуто, типични интелигенат чеховске епохе, — зато му и посвјећујемо толико пажње. На његова је уста Чехов изрекао понајважније тезе свога свјетовнога назирања, свога безграничнога песимизма, који се јавља у потпуној и свјесној капитулацији пред животом, „Ја имадем право да вас свјетујем“ —- говори искусан Иванов младоме биједнику ЈЉвову; „не узимљите за жене ни Јеврејке ни психопатке, ни мудрице, него ви себи изаберите нешто просјечно, свакидашње, сиво, без жарких боја, без сувишних звукова. Уопће, устројте сав свој живот по шаблони. Чим је сивља и монотонија позадина, тим

боље ... Затворите се у своју шкољку, у себе сама, и обављајте свој ситни, богом вам намијењени посао... То је топлије, честитије и здравије,..."

Овај утисак пред животом и из живота сасвим је логичан извод из претпоставака које нам је Чехов набацио, цртајући мрачни амбијенат свога времена, Поготово је он логичан, кад је његова позадина бесадржајна средина руске властеле деведесетих година прошлога вијека, Јер нигдје се другдје на читавом протегу рускога живота није тако рељефно и немилосрдно испољило „руско безвремење" ове епохе као баш на тадашњој руској властели, која се у то доба налазила већ у безизлазној агонији. Чехов се тиме, како је познато, уистину издашно послужио, смјестивши радње свих својих драма — осим „Трију сестара" — у племићска гнијезда свога времена, због чега је и добио, уз познати надимак „пјесник руске интелигенције“, још и атрибут „посљедњега пјесника племићских гнијезда“. ba

Но ови логични изводи Чеховљеви нису били и коначни и јединствени, Јер Чехов није ипак припадао цјелином тој генерацији која је била на одласку. Он је више спајао двије генерације, двије епохе: ону на одласку и ону на доласку. И зато је можда логично = оправдано несамо тражити, него и допуштати и оправдавати, код

376