Nova Evropa

Чехова двије, или тачније двоструку, физијогномију. У њему се крижају сентименталност и меланколична опраштања, и бодрост и ведрина сусретања. Он није присуствовао само спроводу, него и рађању, Аутор симболичнога „Галеба“, како се види, судјеловао је свим својим бићем при рађању нечега новога, невиђенога, што је могло и морало побуђивати замрле наде на нови живот. Буркање нових прољетних вода, које су се појављивале на читавом подручју рускога јавнога живота и руских литерарних њива, није могло да остане ни код њега без икаква утјецаја. И извјесни практични пасивизам, којим је био доселе задојен његов песимизам, превраћа се суставно у активност, и подаје ново освјетљење читаву његову животном назирању. Он почиње вјеровати у стваралачки рад, налазећи у њему ново и спасоносно вјеровање придошлога поколења. Дабоме да он себи још не даје,и не може да даде, тачнога рачуна. о домашају и апсолутној вриједности тога новога идеала, али, будући да другога излаза није било, он га је пригрлио такорећи без размишљања. Пригрлио га је више као умјетник неголи као спекулативан мислилац, „Потребни су нови облици“ — кличе он очајно са својим Трепљевим у „Галебу“. „Нови су облици потребни, и ако њих нема онда нам боље ничега не треба“. „Допустимо, да је међу стотином тисућа житеља овога града, заосталога, дабоме, и грубога, само троје таквих какови сте Ви", — одговара Вјершинин у „Трим сестрама с Маши, на њезине сумње у културни прогрес; „само се по себи разумије, да Ви нећете побиједити оне тамне масе која вас окружује; Ви ћете у току свога живота бити приморани да мало помало уступите и изгубите се у стотисућној маси, вас ће заглушити живот; но Ви свеједно нећете ишчезнути, нећете остати без утјецаја; таквих какви сте ви јавит ће се послије вас можда већ шестеро, затим дванаестеро, и тако даље, док на концу конца такви не постану већина. За двије-три стотине година постат ће живот на земљи тако красан и диван да га ми себи не можемо ни представити. Човјеку је такав живот потребан, па ако њега већ и нема, човјек мора да га унапријед осјећа, да га ишчекује, већ машта о њему, спрема се за њ, А зато он треба да више види и знаде неголи су видјели и знали његов дјед и отац .,. Мени се чини, да се на земљи мора мало помало све да измијени, а већ се и мијења на нашим очима, За двије-три стотине година, па макар и за тисупу година — не ради се о тачном року —- настат ће нови живот, Учествовати у том животу ми дабоме нећемо, али ми сада за њ живимо, радимо, па и страдамо, ми

тај живот стварамо — и баш у томе једином и јест сврха нашега опстанка, и, ако хоћете, наша срећа..." III

Активистичка Чеховљева вјера у будућу људску срећу, путем свеопћега прогреса, имаде своју моралну и материјалну аргументацију. Недогледни развитак техничке културе учиниће човјека господаром природе и њезиних ћуди, којима је он доселе потпуно робовао, Човјек је кадар да властитим својим трудом себи

377