Nova Evropa

чаји у разним крајевима, врло различити, и — last. not least! — разних смо. вјера. Има дакле и превише тога с чега се може устврдити, па. се зато често и тврди, да Срби и Хрвати, поред језичне заједнице, нијесу ни у етнографском погледу један народ. Али, ако је то тако, онда треба. признати и то, да немамо ама баш никаквих објективних критерија. по којима бисмо морали цијели српско-хрватски народ дијелити с етнографског гледишта у два народа а по којима бисмо могли разликовати један »народ« од другога. Покушавало се је то баш с језичне стране, те су од Копитарова, и Вукова времена готово кроз цијели 19-ти вијек филолози тражили границу међу »ерпским« и »хрватским« језиком. Те границе филолози нијесу могли наћи, јер је уистину нема, али и да су се они сложили у томе како се та два »језика« имају паметно и поштено дијелити, што бл то користило: кад се стотине и стотине хиљада нашега народа не би подвргло њиховој пресуди Друге какве базе за дијељење Хрвата и Срба. а етнографекога становишта није нико износио, а и која би се могла износити кад нема ни циглог момента који би се у животу нашега народа. испољавао на један начин код свих »Орба« а на други код свих »Хрвата«! Можда културни развитакз То се одиста врло обично говори — источна култура, код »СОрба« а западна. код »Хрвата« — као да западна култура није продирала донекле већ прије нашега времена и у »српске« крајеве, гдје је у наше вријеме готово сасвим истиснула старије византијске и турске ути-

цаје, који су се негда, јако осјећали и у неким »хрватским« крајевима. Иначе, ако хоћемо да пријеђемо преко језичне заједнице а да се највише обазиремо на. раврочности у културном развитку, тад је пуста самовоља кад се тврди да у нашем народу имају само два културна типа од којих је један српски а други хрватски; по томе рачуну, католик е далматинских острва, из хрватскога Загорја, и из Сријема, припадају етнографски, на темељу тобожњег јединственог културног развитка, једному народу, а православни из Боке Которске, Старе Србије, и Војводине, опет ради једнакости у културноме развитку, иду у други народ; штавише, свеђ по истоме рачуну и на истоме темељу, два сељака из истога босанскога села, глје су им оцеви, дједови, прадједови, и шукундједи од неколико вијекова, једни уз друге били говорећи истим говором, живећи истим животом, држећи исте обичаје, пјевајући исте пјесме, подносећи исте невоље и у срцу гајећи исте наде, — та два Бошњака не припадају истому народу, јер је један католички »Хрват« а други православан »Орбин«! Ако ко може такове апсурдности да вјерује или неискрено проповиједа, шњиме се дабоме о оваким стварима не може разговарати; али тим гласније треба да наука каже: како што се Срби и Хрвати не могу раздвојити у два народа, на темељу језика, тако се не могу раздвојити ни на темељу каквог другог отнографског момента за који би се могло рећи да је карактеристична особина. свих »Хрвата«, у опреци према другој такој особини која је опет карактеристична, за. све »Србе«.

И тако, ако нијесмо два, етнографска. народа, могли бисмо бити двије политичке »нације«, јер и иначе видимо да два етнографски врло сродна народа могу бити двије сасвим различите политичке нације, Ето, напримјер, Шведа и Норвежана: они су свим етнографским обиљежјима, сигурно барем толико сродни колико су хрватски Загорци и СОрбијанци, ако се ивузме. што су Норвежани преузели од Данаца њихов дијалект као књи-

210