Nova Evropa

љени, дио народа говори једним језиком а остали дио другим. Оловенци ће дакле с нама бити један етнографски народ само ако и када мјесто свога, садашњега књижевнога, језика узму наш.

Наравски, премда толико јако истичем важност језика у погледу одреЂивања појединих народа с чисто етнографског становишта, не мислим тиме рећи да, је језик једино обиљежје свакога народа, него само да је његово главно обиљежје; иначе сваки народ има понајвише још других јаких заједничких веза у својему политичком и културном животу које су сад јаче а сад слабије, а свакако ојачавају субјективно осјећање јединства народа што га производи објективни моменат језичне заједнице. Штавише, ти политички-културни моменти могу бити тако јаки да каткада, и раскину везу језичне заједнице, те буду два народа се једним језиком. Узмимо н. пр. Енглезе и Сјеверне Американце: уз врло ситне разлике (нарочито у ријечима и изражајима) они говоре и пишу исти језик, имају и исто поријекло, јер су Ојеверну Америку најприје населили енглески колонисти, али опет они не сачињавају један народ, јер је и код једних и код других појам етнографеког народа замијењен појмом политичког народа, H тако, премда говоре истим језиком, географска, политичка, и културна раздвојеност довела, је до тога, да се они не осјећају једним народом, па зато фактично то и нијесу. »Народ« на тај начин може добити и сасвим друкчије значење неголи му је првашње генетичкогтнографеко, може наиме значити скуп људи што живе у једној заједничкој држави, без обзира, нато дали су етнографски једно или дали изван граница, те државе има још људи који по језику припадају истом народу. Ми у нашему језику немамо начина да једном ријечју разликујемо појмове етнографског и политичког народа, немају га управо ни други народи, па само гдјекад се у њемачкој научној литератури за етнографски народ узимље ријеч »МаНоп« а за политички »Мојк«, док напротив Франдузи 3% оно прво имају »ремрје« а за ово друго »пабоп«, према чему се и код нас у најновије време почиње говорити, уз »народ«, и о »надији«, давајући тој ријечи исто значење што га, може имати у францускоме језику, дакле значење политичкога народа. Типичан примјер за »надију« даје нам Швајцарска: нека у њој живе три сасвим различита етнографска народа: Нијемци, Французи, и Талијани —, то се опет може говорити O »швајцарској нацији«, разумијевајући под тим именом све швајцарске граЂане, али се не може говорити о »швајцарскоме народу«. Још нам је ближа, у томе погледу Угарска, прије слома: јединствена, »угарска нација« требала, је, по жељи Мамара, да у се, то јест управ пода се, скупи све етнографске народе цијеле државе, те тако мало помало јединствену политичку угарску надију претвори у јединствени етнографски маџарски народ.

Jecy ли дакле Срби и Хрвати, поред језичне заједнице, један или два, народа било у етнографеком или политичком смислуз Кому за етнографско јединство није доста језична заједница, тај се може позивати на, чињеницу да, осим те једне везе заједничког (ењижевног) језика, збиља немамо никакве друге везе која би обухватала цијелу територију нашега, језика: — није било никада, (до г. 1918) државног једниства, није било до најновијега времена ни заједничке литературе, немамо чак ни једну исту азбуку, културни су утицаји и културни развитак до недавно били сасвим различити на истоку и на западу, на сјеверу и на југу, народни су оби-

209