Nova Evropa

каквих тежња, за, стилским ефектима. Не штампа, | он уопће ниједан свој говор део, већ износи "само изватке, чињенице. 'Из његове се преписке не види, да је то писад човбЕ око којега св неколико деценија, концентрисао сав народни живот у Истри, — толико је према, свакоме био обзиран, сусретљив. У своме нацрту за, биографију (што га, је послао Милану Грловићу за. његов » Албум заслужних Хрвата«), све оно што би се могло узети каб лична заслуга, он наводи речима: »говорили су, писали су, да сам ја TO H TO yuHHHO . . .« својим пословима, био је ригорозан, готово педантан. Ва сваки иоле важнији лист састављао је концепт. У његовим говорима. нема ни трага каквим реторским или демагошким настојањима. = све је тако једноставно и сиромашно, и човек би тешко рекао да иза тих наско простих речи стоје све патње и наде. једнога. краја.

По своме поштивању противника, по своме признавању чињеница, Витезић, како рекосмо, стоји високо над својим сувременим талијанским и талијанашким противницима, приближавајући се у томе највећим људима талијанског препорода. који су — као Мацини — знали да споје најжаркији патријотивам с најширом човечношћу. Тек у задњим годинама постао је интрансигентан, напрасит, силовит, прелазећи у бес, кад тује противно мишљење, или кад би из устију нашега човека чуо талијанску реч, — наличећи у томе и осталим нашим људима који проведоше самотан, момачки живот борбе и рада, као налример Старчевић и други. Године 1908, дакле годину дана пред смрт, шаље он дугачку притужбу кр. кот. поглаварству у Малом Лошињу, што су му платежни палог личне доходарине доставили на немачком језику, који он — каже — не познаје. Са својим најближим знанцима, и сродницима постао је готово тиранин — баш као да се дуга способност патње, негована кроз векове у пређима, пспрпла, те је сва примарна. нарав човека избила несметано на површину.

205

Неколико деценија Витезићева рада у Истри значи почетак тешке борбе али и готово посвемашњу победу. У многобројним »Дружбиним« школама, узгајали су нацијонално свесни учитељи омладину у духу отпора и поноса. Држава, код очитих доказа њихове потребе и успеха, преузима. »Дружбине« школе у своју режију, а »Дружба« оснива све нове школе. Продире се и даље. Истра имаде већ две средње школе на нашем језику у Павину и у Волоском-Опатији. Мноштво народне интелигенције, узгојене у тим школама, а поготово у оближњим заводима Хрватске, репрезентује свесно, образовано водство коме се не може у лице бацити приговор неукости и дивљаштва. На изборима за бечки парламенат продиромо с три кандидата — Опинчићем, Мандићем, Лагињом. Истра добија своје књижевнике, који у књижевности целога народа заузимају угледно место — Кумичић, Цар, Тентор, Каталинић, Назор, итд. Надијонални моменат, који је код Кумичића основни мотив истарских приповести, ступа полако у позадину, и Цар се, например, осим у »Вимскоме сунцу«, упушта већ у дубље економске и психолошке проблеме. Сам надијонални моменат, колико св уопће обрађује, посматра се с вишег, објективнијег, човечанекијег стајалишта, (Царева »Два срца«), и није више толико тенденцијозно приказан. Све је то знак да је надијонална. мисао, испунивши углавном своју основпу

390