Nova Evropa

roda, Erik šiba maramicom plemiće po licu, naslanja im izvučeni mač na grudi u najobičnijoj nedoumici, a s druge strane se sakriva od njih za ženinu suknju, Čas urliče i plače kao dete, časom se smeje kao najveći cinik, Čas govori natraške, čas pogadja pravo kao prorok, Ovamo ба čuvaju zidovi i straže, a ovamo ga spekulanti i intriganti na točku rastežu, a braća mu o glavi rade, Čas se, nesrećan, zgrči kao mladunče u maferinoj utrobi, čas je, u sjajnim svojim kostimima, mladi, silni velikaš koji ima sve što hoće, Čas je bedno smešan kao pripitomljen majmun, čas je besan i impozantan kao ris, U teškom i duboko čovečanskom jednom momentu vrišti i na grudi pritiskuje pajace i lopte svoje dece, od kojih je odvojen, ali kad dodje do odsudne katastrofe, on pre Persona ima hrabrosti da konstantuje, da su uhvaćeni i na smrt osudjeni; mirno skida plašt i krunu — u kojoj je hteo poći na venčanje s Ka renom —, mirno pije otrov, i kada se telo, kao krpa, vuče već po zemlji, uzleće iz njega feniks duše, i poslednji jauk je jauk ljubavi za ženom i decom ,,,., Pa ipak, šta je hteo Strindberg? Sve u svemu, ipak obična istorijska drama: dvor, večiti nemir, spletke, sablasti od ambicija, slave, osveta; iznenadjenja, napasti i zla, Dogadjaji se ne razvijaju nego se nižu, dijalog nije diskutivan ni diskurzivan; strasti nisu ni od vatre ni od leda, I zaista, ko zna za »Erika XIV«; koje pozorište daje »Erika XIV«?

Ali pred fantom toga Erika staje sada jedan mlad čovek. Taj mladi čovek zove se M, Čehov, i ima talenta, Sem toga taj je mladi čovek taman toliko star, da je sin i onih koji su klečali pred samodržavnim Nikolajem, i onih koji su ubili samodržavnog Nikolaja, Sem toga je taj mladi čovek pitomac hudožestvene radionice, pčelinjaka i mravinjaka truda, koji je već sa deset drugih careva živeo i ginuo, pre пебо što je ušao u sudbinu i dušu i ovog jedanajstog, Drama je dugačka, od slike do slike i rastegnuta i prazna, i dodje vam i da probate otići, i možda biste, po svemu ostalom, i otišli; ali, iz scene u scenu, nemiran kao i njegov zli udes, izleće na scenu Erik, i vi se, kao hipnotisani, kao kraljevskom zapovešću savladani, ostavljate svoje namere, i dalje sedite, M, Čehov — u ovom slučaju on više svih 1 зуеба — drži vas kao klještama, — Hteli biste otići? — smeje se mladi umetnik, — A zar ima lepše uloge od uloge kralja? Pazite samo: rasteđao sam se, i napeo sam se u ovoj slici, ja, krunisani, pusti samovoljac, toliko koliko se bio rastegao Napoleon preko deset država, Dosadno? Pazite: zgrčio sam se, jadno, mučeno pastorče i gonjena zverka, kao što se 26730 Маројеоп па Elbi u seoski sobičak, Dosadno? Pazite: komedijant sam, doduše, koji pozom, kostimom i gestom laže, ali sam ispod toga kralj koji zapleće dramu, Dosadno? Pazite: na blesastom, uskom čelu stoji mi žig jednoga od onih po kojima se od Hristova rodjenja vreme računa, a ispod toga sam kukavni ljubavnik koji zapleće tragediju, Dosadno? Pazite: ja znam da moram nasilno umreti, ali kad dodje do dželatskog udarca, ja ću, kao ona lepotica kojoj su na panju trebali odrubiti glavu, već biti mrtav, Dosadno? Pazite: kad skinem krunu i ogrtač, i popijem otrov i umrem, biće tako kao kad nad opustošenim gradom zasija mesec, i cela

49