Nova Evropa

Марксизам је везивао ЈЉењин с општом стратегијом раднога народа, али га, је уједно довео, на најконкретнији начин, до оне стратегијске задале која је значила судбину рускога радника. Могло би се рећи, да је он у војној академији студирао несамо Клаузевица и Молткеа. него, боље него ико У "Русији, н терен будућега рата што Бе га водити руски пролетаријат. У тој "најтешњој и најинтимнијој вези с пољем свога рада, треба тражити прави гениј Љењинов.... Занимљиво је, например, прочитати данас расправљања, око знаменитога првог параграфа, партајских статута, која су довела, до деобе социјалне демократије у мењшевике и бољшевике. Како је секташки изгледала тада тражња ЈЉењинова, да се као чланови странке сматрају само чланови незаконитих организадија. О чему се ту радилоз Љењин се "борио противу тога, да политику радничке странке одређују збуњени интелектуалци. Пре прве револуције, сваки незадовољан адвокат или лекар, који је случајно читао Маркса, сматрао се социјалистом, иако је у истини био "само либералац. Многи су интелектуалци остајали у дубини своје душе либералцима чак и кад би ступили у какву илегалну организацију, или кад би се одрекли свог дотадањег маловарошког начина живота, — као што се то касније показало. Ипак, ограничавањем оквира странке на људе који се подвргавају опасностима учешћа у незаконитим организацијама, сма-

· њивао се и ризик да у радничкој странци превладају грађани, и задахњивале се револуцијонарним духом страначке организације раднога народа, које су ти тако још увек биле опседнуте знатним делом од интелектуалаца. Али, да се то схвати, да се буде приправан разбити странку на двоје тога. ради, зато треба бити тако уско везан за руско тле и за руске прилике као што је то био Љењин, као руски марксист, као руски револуцијонар.

Али и по томе, како познаје Љењин руску стварност, разликује се он од свих осталих који су пружали руку да се дохвате вођства. руског пролетаријата. Он несамо да. познаје руске прилике, него их и види и осећа. У свима, одсудним часовима, историје партије, али нарочито у тренутку кад смо ми бољшевици узели у руке власт, те кад је од закључака наше странке зависила судбина 150,000.000 људи, бивао сам изненађен од стране Љењина оним што Енглези називају common sens, Т. ј. његовим здравим разумом. Рећи ће се, да је то донста ласкаво за. човека, о којем смо уверени да се њему равни јављају можда свега једанпут у сто година, кад му признамо да, има здрав разум! Па ипак, баш у том лежи његова величина, као политичара. Кад Љењин решава какво важно питање, он не мисли на апстрактне историјске категорије, не мисли на приход од земље, на прековредност, на, апсолутизам, на либерализам, — он мисли на Собакевића, на, Гесена, на Сидора из тверске губерније, на радника из Путилове творнице, на стражара с улице, и премишља, како ће дејство имати његово решење на мужика Сидора или на радника Онуфрија, као на носноце револуције. И никад нећу, у том погледу, заборавити свога разговора c Владимиром Илићем пред закључење Брестлитовеског Мира. Ови разлози, што смо их ми износили противу закључења тога уговора, одбијали су се о њега као зрна грашка бачена о дувар. Он се служио најпростијим аргументом: једна странка добрих револуцијонара, не може водити рат, ако није у стању, — пошто је својој властитој буржоазији стала за врат, — да с немачком буржоазијом удеси пазар. Рат мора водити мужик. »А зар не видите, да је мужик гласао противу ратај« — питао је Љењин. »Опростите, а кад је то,

402