Nova Evropa

штеђена. била само жена, јер она. није плаћала данак. Она би и даље чувала. православну веру. Али после њене смрти породица, потпуно губи православни карактер, а тиме је утрвен пут ка, арнаућењу.

Од ових исламизираних Срба ствара се најпре једна нацијонално несвесна маса, која изгубивши српско народно осећање још није примила арбанашко. Мухамири из Босне и Херцеговине, који су знали само српски и такође су били надијонално несвесни, само су појачали ову флотантну народну масу. Али се с временом ипак и једни и други поарбанаше, нарочито доласком арбанашких и арнаутских мухаџира, из Србије.

Мухамеданизирање и поарбанашивање Срба вршило се јужно од планине Рогозне, која је уједно и најужнија граница, ијекавескога дијалекта. Сада долазе на ред Срби који су, примивши ислам, сачували свој језик и многе обичаје, и нису се крвно мешали са Турцима, а са Арбанасима, нису имали додира. Ови се могу поделити у две групе: једна захвата област северозападно од планине Рогозне, са Босном и Херцеговином; друга, је јужно од Шаре (Торбеши, Аповци, и српски Помади).

У некадањем Н. П. Санџаку, и то у његову западном делу, има Арбанаса, само на Пештеру, али они немају никаква, утицаја на околно српско мухамеданско становништво, јер су опкољени српским елементом и удаљени од главне арбанашке масе, Они су од католичког племена, Климента, које је српског порекла, па се поарбанашило. Ту су их Турци довукли 1707 и доцније мухамеданизирали. У овом делу некадањег Н. П. Санџака, има, Срба, мухамеданаца, староседелаца, који су примили ислам поглавито у ХМП веку и то само од Турака, Поред ових има, мухаџира. из Босне и Херцеговине, и арбанашких и арнауташких мухашира из. Србије, који су убрзо примили српски језик, и најзад потурица који су протерани из Црне Горе 1707. Срби мухамеданци чине овде компактне масе у Горњем Ибру, Бихару, око Н. Пазара, Пријепоља, Ојенице, Корјен-планине, и дуж целе старе босанске границе,

Преко некадашње босанске границе пружа, се један широк појас 60санско-херцеговачких муслимана, све до Сарајева н Мостара, у коме чине већину становништва. Јужно од овог појаса а источно од Неретве су мале пи ретке муслиманске оазе. На, север од Сарајева, између Босне и Дрине, заступљени су у великом броју, али су врло измешани са Хришћанима, 2 поред Саве их готово и нема. Западно од Босне и Неретве чине знатну мањину, крајње су им оазе на западу Бихаћ, и Босански Нови, и нека већа, села.

Од Босанада и Херцеговаца, најпре су примила ислам богумилеска, властела, која је, протерана, из земље, живела у Цариграду и радила на томе да Турци Босну и Херцеговину што пре освоје, да би могла повратити ранију своју власт и имања. После пропасти Босне н Херцеговине (1468), ислам су примила, и друга, босанска, властела, да би сачувала, своју дотадању власт и своја добра. За овима је и велики део своског становништва, примио ислам, поглавито од ХУМ века, од појаве јаничара.

Срби мухамеданци јужно од Шаре, који знају само српеки, зову се Торбетши, Аповци, и Помаци.

Дебарски Торбеши, јужно од Дебра, на левој страни Црнога Дрима, Увек су непријатељски били расположени према Србима Хришћанима, У Горњем Пологу има неколико села помухамедањених Срба, који се убра-

449