Nova Evropa

идејне основке за, које су се борили јакобинци, борећи се уједно за материјалне и идејне основке своје цивилизације и културе.

Још једна. напомена. Кроз све време владавине буржоазије, нарочито у последње, јавио се цео низ научењака, уметника, и филозофа, који су против савремене културе и цивилизације — и ње у целини и ње у деловима — подигли оптужбу. Да не застанемо једино код утопистичких социјалиста, јер то не би можда било уверљиво, споменућу само имена као Ниче, Толетој, Ибзен, Веле. Да ли је њих ко прогласио непријатељима, културе и цивилизације%... Није, опћенито узевши није. И јасно је, зашто не. Неулазећи овде у анализу, у чему се састојала њихова, критика, износимо: простб ову формулу: та критика, рушећи један део савремене културе и цивилизације, дизала, је други; у саме основке њихове она није ишла, она, их је или намерно оставила нетакнутима, или није пронашла полугу за. њихово рушење, за њихове промене. И зато је, место на. штету буржоазије, та критика, била овој често на корист. Класичних примера дало би се на| вести много. | Долазимо дакле до овог правила: да. буржоаски судије, у питању кривње наспрам културе, имају при руци два мерила, — једанпут решавају са не, други пут осуђују са да, већ према томе, да ли се ради о самој култури и цивилизацији, или о њиховим основкама. Основке морају остати сакросанктне, и ко дира у њих има да буде проглашен противником културе.

Да је то гледиште буржоазије сасвим утилитарно, доказ је у томе, шта она сматра основкама културе и цивилизације. Ове вулгарно сажете и исказане гласе: приватна својина над средствима про изводње. И ништа више. А кад преведемо то на језик данашње њене праксе, то значи: капитализам, који је постао империјализмом под вођетвом неколиких трустова, и коме је апсолутно подређено све: и религија. која. је постала клерикализмом, и надијонализам који се претворио у шовинизам, и милитаривам који се надопуњава. фашизмом, па чак и уметност која се подредила меркантилизму.

То су дакле стварне основке којима, буржоазија и њени идеолози условљују културу и цивилизацију, и ових прогрес. Међутим, у ствари, ми видимо око себе, место прогреса, једну страховиту кризу, и деформисане облике једне компликоване болести свега, која се болест под буржоаским упливом раширила на све континенте, те учинила да култура и цивилизација не показује напредак него застој, и чак назадак. Једино што корача налред то је знаност и техника; све је остало епигонство, и иницијатива. је мртва. Криза се та, као пропратна и све основнија. појава и плод капитализма, спремала већ давно и многи су јој покушали дати дијагнозу. Исходишете њихово било је, да треба променути дух да би се променула ствар, било интујицијом било рефлексивном спознајом: човек треба. најпре да буде свесан, па да постане способнији и бољи, те цивилизацији и култури да се отворе нови путеви.

Сви ти проповедници и реформатори заправо су дакле за основку нове цивилизације узимали сасвим нешто друго него што су те основке биле стварно за саму буржоаску класу, и ва цивилизацију на коју је она. ударила била монопол. Овде је исходиште: право над. средствима ва производњу, дакле твар, тамо: дужност свести, дакле дух. И сасвим је: разумљиво да је маса, коју су хтели да духом просветле, остала у тамњ,.

пара i O O

82