Nova Evropa

би било срећа, за Русију. Сматрајући и сам да би оно било срећно, Набоков ипак тврди да оно није било остварљиво. Чињенице, које он износи на, основу пажљиве анализе целокупне ситуације и дубоког размишљања, доказују да, је он у праву.

Разочарање Набокова, које је, како рекосмо, почело у часу уласка у Тавријску Палачу, ојачало је кад су дошле прве вести о убиствима у Балтичкој Флоти, где су погинули најбољи руски морнари међу адмиралима, и вишим официрима. Овај трагични догађај многи су приписивали нема. чкој агитацији; Набоков се уздржава од суђења, уколико су немачка, пропаганда и новад играли улогу на почетку Револуције, наводећи само, да, је Миљуков био убеђен да. ова улога, није малена, што је он и изнео једном приликом на седници Привремене Владе, изазвавши тиме бурно негодовање Керенског. Да су у даљњем развитку догађаја Немци узели важно учешће, у то Набоков не сумња.

Следеће стране монографије, посвећене неким гранама ауторова, рада, имају интереса, за шири круг читалаца једино утолико, што он ту говори о затварању бившег цара, и његове породице. Указ Привремене Владе, којим је бившем цару одузета, слобода, Набоков сматра скроз погрешним чином, и једном од чињеница, услед којих је наступила, општа, забуна; чудноватим стицајем околности, овај је указ први акт Привремене Владе на коме стоји и потпис самог Набокова. Али у исто време Набоков оправдава. Привремену Владу, коју неки окривљују ради трагичне судбине цареве породице, износећи, да, већ после 4. марта, није постојала стварна могућност отпремања, пара у Енглеску (а трећег и четвртог марта, није Привремена, Влада. ни могла да се позабави овим питањем).

У даљњим деловима, Набоковљеве монографије, веома су занимљиве странице посвећене главним личностима, првог доба Револуције, и психолошкој атмосфери оног времена. Оно што он ту износи потврђује наше мишљење, да Друга. Руска, Револуција, није имала, својих одлучних људи (овим бољшевика), који би били у стању савладати елементарно врење бујних и побуњених народних маса, извршити углавном њихову вољу а у исто време сузбити анархију. Осим тога, и задатак Револуције, што врло добро приказује Набоков, био је толико противречан, да се могао сматрати као посве неостварљив (водити рат и у исти мах градити нов ред у земљи!). Не можемо овде изнети све онв фине карактеристике појединих истакнутијих личности Револуције, те Кемо нагласити само претераност у карактеристици Керенског и Миљукова: док за првог Набоков има само осудне и подругљиве речи, другоме одаје неограничену хвалу. Врло је успела, карактеристика, кнеза, Љвова, кога, неки Руси у шали зову »Ђорђе Најмирнији« (»Тишанши« — име с којим је ушао у историју цар Алексије, отац Петра, Великог). Говорећи о кнезу Љвову, Набоков се зауставља кратким прегледом на стању руског државног апарата. Чињеница, да, је Министарство Унутрашњих Дела (овај је портфељ номинално припадао кнезу Љвову), — другим речима, сва управа земље, сва полиција — остало потпуно неорганизовано, играла је велику улогу У општој појави распадања, Русије. У прво доба, постојала је нека чудновата вера, да, ће све само по себи поћи својим редовним правим путем (ту у оригиналу стоји једна, реч, која св не да тачно превести: »образуетел«). Слично томе како се идеалисало о Револуцији (»велика«, »бескрвна«), идеалисало се ни о

109