Nova Evropa

бегне испред бољшевика, на југ Русије, почетком децембра, 1917, када, су вође кадета стављени, од стране Совјетске Владе, ван закона. Улазио је доцније у демократску покрајинску Кримску Владу, али је најзад напустио отаџбину, да се никад више у њу не поврати. У емиградији био је вођа, десног крила кадета, и оснивач и уредник берлинског руског дневника, »Рус«. Ту га, је у Берлину сустигла неумитна, рука. судбине: један злочинац, члан монархијске руске организације, један од оних заслепљених људи који нису ништа заборавили и нису ништа научили, хотећи да, убије Миљукова, убио је Набокова, који је заштитио свога, друга, и пао као жртва, свога јунаштва и своје оданости.

Све лепе особине овог благородног човека, коме ву и противници признавали државнички дар, виде се лепо и у његовој монографији, делу написаном снажно и искрено, са много дубоког разумевања, трагедије Руске Револуције, и са још више финих и оштроумних запажања и тачних карактеристика појединих личности и догађаја. Прелазимо, дакле, на приказ саме монографије.

Након укратко испричане повести оних фебруарских дана године 1917 у Петрограду, Набоков прелази на свој први додир са центром Револуције: Државном Думом, а онда са Привременом Владом. »да оних 40—50 минута док смо ишли ка Државној Думи, ја сам осетио огроман ентузијазам, који се није више никад поновио. Чинило ми се, да се заиста. десило нешто велико и свето, да, је народ збацио ланце, да, је деспотизам пао... Тада. још нисам разумевао, да је основа, свега била, војна буна, која. је букнула, као елеменат, услед ситуадије створене током трогодишњег рата, те да се већ у тој основи могло да види семе будуће анархије и погибељи...« Ова је пснхолошка констатадија Набокова веома карактеристична за све учеснике, и за огромну већину сведока оних знаменитих догађаја; само је разочарање код многих наступило много доцније него код Набокова, а има људи који и досада, поред свих разочарања, свих суза, све крви и све страхоте, мисле и верују, да је револуција била потребна, да је пад апсолутизма у Русији, пад једног облика социјалног ропетва, политичког и психолошког, заиста велик и позитиван догађај, који је једино, на несрећу Русије, а и других земаља, дошао у току Рата и као последица војничке буне. Изгледа, да се Набоков разочарао чим је дошао у Думу. Зањ, рођеног парламентарца. и човека »внглеског« кова, могла, је бити само одвратна слика каоса и нереда, која се указивала у импозантној Тавријској Палачи. »Атмосфера«, каже он, »била је грозничава, луда...« Поред страшне уморности неких од вођа (Керенског, Миљукова, кнеза Љвова), још и скептицизам неких политичара, као нашример познатог економисте професора Петра Струве'а, ит. Д..

Први активни корак у Револуцији учинио је Набоков по молби својих политичких пријатеља, узевши учешћа у припремању текста прогласа, великог кнеза Михајла на народ, којим је царев брат одбио да прими круну пре решења Уставотворне Скупштине, и »молио« народ да се покори Привременој Влади. Поводом свога рада на прогласу, Набоков исцрпно проучава једно од кардиналних питања историје Руске Револуције: да ли је било теоријски могућно, остварљиво, и практички целисходно, ступање великог кнеза Михајла на престо. Многи мисле, да. је оно било могућно, и да

108