Nova Evropa

Књижевни преглед.

Вести с оне стране. Сезона на Вгоаднау-у. Њујорк, јула. 1928.

Прошле вечери био сам да слушам Чајковског ни Хендела. Велики ЈЛевисонов »СОтадијум«, на СОтотридесетишестој Улици, личио ми је, кроз ону полутаму једне лепе н светле јулске ноћи, на неки огромни скуп који је притајио своје дисање и у пригушену жубору гласова нешто чека.

А на белим програмима, објашњавају нам ону тужну и интимну Симфонију Мо. 5, Ор. 64, неким руским фатализмом, и још толиким другим адјективима и фигурама што су увек при руци када треба да се овде на Западу нешто окарактерише као »словенско«. У малом белу павиљону са сто свирача, што тамо доле на. дну трепери као жута мрља, нешто се кребе и игра у сенци. Један Холанђанин са страшним именом диригује Чајковског — Господин Мап Нообзгајфеп, и ја безвољно осећам како ипак нећу бити Словен вечерас. А на почетку су свирали химну, н сви смо морали да, устанемо и суделујемо у том делићу американског снобизма и ку-клуке-клановске ндеологије. |

Вече је прошло тихо, мирно, са ритмичним и кратким пљескањем, које се губило тамо горе у колонади безбројних античких стубова што су опртавали своју тамну и оштру снлуету на подножју топлог и кадифеног неба.

Идући концерат нма као главну тачку Римеки-Корзаковљеву »Шехерезаду«, па концерат за тим Дворжакову симфонију »Из новог Света«. Чему све то Или се можда на тај једини начин уметници са Запада могу да одуже оној раси у којој се једино смело да помисли на кидања, на рушења, старих догама, на бол новог рађања и патњу стварања нове свести. Ипак то боли. Боли што се то тако само мучки, индиректно, и безвољно признаје. Нашто н тоз Нека се све одгурне, па нека тмина загтњури своје прашњаве и смолне крпе и у најдаљи кутак, нека, све загуши, нека уништи!

То је била маса што је тамо слушала. Маса од тешких и непокретних хиљада, што су дошли, сели, и отишли, онако исто тупо и механички као увек. Питам се, има ли ичега данас што може да покрене, да завитла, да смрви. Чајковски је једна сентиментална и пријатна прошлост. За њим је дошао Штраус, нервозни лиричар са наочарима, звонцима, и пољским цветићима, што их је убрао руком у рукавици. Уметност је згазила срце и душу да би данас уздигла позу и декорацију. Уметност је сада све друго само не истина. Па, и онда када се жалимо на апатију маса, или на. онај туробни бес попова, банкара, и жандара, што би желео да са ове кугле зверски збрише све оно што не носи печат злата, и онда треба да се најпре запнтамо: где смо сви ми Да ли се данас обожава више дело нли реч: Отихотворци се међусобно задивљују фразама, и колегијално изјављују један другом интелектуалну љубав. Уметник данас не пита више себе уколико ће његово дело да послужи човечанству, већ у какав ће однос према. човечанству да га постави његово последње дело. Онај исти бесомучни его-

232