Nova Evropa

јизам што у овом моменту води сваку социјалну, политичку, или чак и научну акцију, тај исти егојизам ставља свој жиг на лице и скоро целе наше најновије уметности. Најбољи знак, да смо још и сувише удаљени од краја, реакцијонарне епохе, јер су нам душе још богаљи.

Хиполит Тен је некада. рекао: »Овака, уметност се завршава неком науком, а свака поезија, неком филозофијом«. Међутим, овај пут није било тако. Овај пут је узет један већ створен филозофски постулат, да би се маскирао као виновим листом онај прави и нижи импулс који сада све крејира. Бог да благослови проналазак интујиције!

Тен је даље још рекао: »Да би једна идеја, могла, да. се развије, мора да буде у хармонији са. цивилизацијом око себе«. Идеја коју данашња, уметност у себи носи јесте само идеја решења, своје индивидуалне једначине. »Ја« се не посматра, као делић космоса, већ се хоће космос да сведе на, ниво једног малог, злобног, ограниченог, бедног »ја«. И то још са комично-севечаном убеђеношћу, са гестом дон-кихотовеког самоуверења. Окромна. стварност, околина, могућности, не задовољавају претеране прохтеве једног разбеснелог »Јаж. Зато се сада »иде у снове«. Пише се оно што је ван граница, и емпиријеког и метафизичког, и онда се велеважно захтева поверење. Ако се одговори смехом, — шта, ћете, публика, је увек била глупа. Дон-Кихот је наш символ, а, понеки ће се Санчо-Панса, вазда наћи из добродушности.

Човечанство нема, своју младост и своју старост. Човечанство има, самд своју необјашњиву и неразумљиву силу континујитета, која га води кроз разне наизменичне перијоде старости и младости његових изворних сила. Овај наш моменат је моменат прелаза из једног такова, доба у друго. Прошли су дани Анатола Франса, и његова благог песимизма, његове префињене логике, његове ироније која не боли већ блажи. Са њиме одлазе и Шо и Хауптман ин Горки и толико других. Одлази најзад и Матерлинк, који, иако симболист, по својој литерарној форми и психи ипак припада њихову менталитету, њиховим моралним схватањима, њЊиховој висини, и њихову методу расуђивања. То су били писци једног презрелог и предубоког перијода. Њихово је време било доба. једног сређеног човечанства, пуног искуства, разумевања, и дубоке симпатије. Сећам се једног афоризма, Дизраелија, из његова, »Соттевђу«: »Младост је грешење; зрелост, борба; старост, жаљење«. Наше је доба, доба младости. Наша, је уметност неумитно и необуздано грешење. Наша најновија уметност не носи истину у себи. Не носи је баш зато што је млада. Младост је сан, а сан није истина. Зато се стоји пред њом тако хладно и индиферентно, јер осећамо где хоће да нам се натури лажна, вера. Не вреди жалити за оним што је прошло. Стари стилови и стара логика су лепи, али су прошли. Међутим, треба, се и мора се тежити ка нечем другом, ка смањивању грехова. Уметност је увек имала један примарни и основни циљ, циљ да пружи задовољство. Ако тај циљ не постигне ма у којој форми, значи да губи. право на, живот. Али К, de Gourmont није био сасвим у праву када је рекао, у својој студији о дисасоцијадији идеја, да је увек »осећај оно што тријумфује над разумом«. Јер врхунац уметничке вредности постиже оно дело које не пружа само чулно задовољство, већ нас покреће и морално, интелектуалио, импулзивно, или диже у нама, какву религију, или нас ин нашу психу формира ма у ком правцу, или ма на који начин ствара у нама. један позитиван рјиз осим простог и примарног чулног задовољства. Ретко је права,

233