Nova Evropa

расположења, у једном срећном бунцању, под једним пламеним језиком. У шуми, на земљи седећи, бележио је Бетовен тице над собом и тице у себи. Радичевићеве песме, макако многе ствари изгледале као „издалека“ повезане, наједном су морале бити извезене, под расположењем које није чекало на време и мозак, Он је узимао гусле и одмах превлачио, а узимао их је, углавном, само кад је имао шта да превуче,

li

Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио...

Бранко Радичевић је волео живот до висине пасије. Нато је био и предодређен. У њему су гореле потајне ватре које су га брзо сагореле. Таки се људи или махнито баце у живот, или се пустињачки повуку. Романтизам, као владајућа теза његове перијоде, ово је још и подвукао. Романтичарски хук захватио га је у пуној мери. И он је чајлд- херолдовски расположен: бледи је и мрки путник кроз свет и васиону, разочаран, незадовољан, злогук и мрзовољан према средини, Средина му је мала. Он би хтео замашне подвиге, хтео би гласне поклике који треба да одјекну светом, и да изврну све владајуће људско- ситно и филистарско - бакалско. А он је био рођен за романтичара. За њега, романтизам није био школа, програм и теза, једне генерације, — он би био романтик и да није било романтичарске школе. Његова болест, и из ње његова преосећајност и стваралачка надражљивост, у складу су биле са највећим делом владајућих романтичарских теза; једно с другим, или и једно за другим, усхићеност, песимизам, велико и мало давање вредности животу, тврђење и одрицање људских акција, лирско схватање људскога, личност изнад свега. Отуда, једно за другим, младалачка веселост за животом и тешка сета што он пролази брзо. То су за лиричара два свежа и дубока извора. Код неких се они своде само на сету и меланхолију услед пролазности и краткоће; код Радичевића се често измењују та два осећаја, и често се у једном расположењу прожимају. Са природе коју би најрадије целу обгрлио, и у којој долази у усхићења, пада на романтича ску „драгу“ до несташлука, на вино и бербе, на Косово „крваво“, на велике традиције народне и, одавде, брзо на црну земљу која зове у раку. И тај црни „мементо“ непрестано му је основни мотив, Он је несташан, весео, кликће, жедан је и гладан свега, али непрестано гледа на сунце које залази, на лишће које пада, на вечиту ноћ и раку која чека,

Радичевић је имао осећања за природу на један нарочити начин ; он је заинтересован за њу непосредно својом личношћу,

107