Nova Evropa

М

Бранко Радичевић је, осим тога, још и један револуцијонар и деакадемизатор. Он је преврнуо читав један ред ствари. Прошавши кроз паметну и живу школу Вукову, која је сва произашла из враћања к природи и животу ствари, побијајући једну перијоду која се била сва уфосилила, академизирала, и увештачила до извештачености, скинуо је он и упутио књижевност на живи живот и на природу. Светски романтизам је уопште сав био револуција: једна општа и свесветска револуција која је оборила читав један ред ствари основан на моделима и облицима, који су имали смисла само приликом својих првих схватања узетих из живота, доцније, кад је он постао „вештаство“, атељерство и кабинетство, удаљен од човека и свега људског, целе природе и живота, кад је престао да буде уметност и постао умешност, морао је да изазове људско осећање и разум на побуну. Пошто је Вук већ био отишао у живот и народ, Радичевићу је било лакше да осети човека и живот у себи и у народу, и да, са свежих. и дубоких извора народне песме, удари путем којим уметност једино и иде: путем живота, народа, и природе, тојест путем човека и човечанског, што је у њему већ било. Његово човечанско, као што смо раније већ казали, било је све у лирском, у осећају, у треперењу, у једној искључиво осећајној естетичкој структури: он се вратио на човека утолико уколико је био предодређен, уколико је био рођен. Њему је животно било отворено и приступачно уколико је било лирско. Из људског круга, он је имао један сектор: лирски, осећајни сектор. У том сектору није било ничега другога до његове личности, Насупрот ранијој академичкој „објективној“ школи, „нечуствителности“, и раду по готовим обрасцима и калупима, он износи пре свега личност, чувство, живи живот, Од Хорација, Овидија, Клопштока, Анакреона, Катона, и тако даље, из којих црпу мудрост ранији, он иде на „простонародне“ песме, на село, у бербу, у шуму, природу, живот, и, нарочито, у своју личност, и ту, на праизворима свих песништва, црпе материјал за своје певање. Из једне потпуне адинамичности, аморфности, и пуне атрофије личности, враћа Радичевић, пуном младалачком снагом и лепим усхићењем, целокупно песништво на стару, вечито и једино праву „царску many", којом су одувек ишла велика господа уметности, он је ушао, ослободивши се свих „поетичких“ уза и кврга, у пун живот, у слободу, у право и истинско, и дао дела пуна правог живог живота. И све је његово животом пуне личности обојадисано, извезено и прошарано. Због тога се он и данас, иако је толико чуда прешло преко наших глава, чита и воли, и читаће се „докле траје сунца и месеца“, или као што је сам самосвесно казао:

110